Нестанак Србије није само академска замисао

додамо и генерацијски моменат. Нема никакве сумње у то – што
се мене тиче – да нараштај између 1950. и 1970, који управља на-
шим јавним и културним пословима, представља један од нај-
срамотнијих нараштаја у српској култури. Он у књижевности
није створио ниједно дело које би се могло упоредити са претход-
ним временима. Није смогао снаге да напише граматику српског
језика. У политици није успео да артикулише никакав сувисли
одговор на историјско разбијање Југославије. Зашто? Зато што се
у њему огледа сав садржај титоистичког наслеђа, које га је обра-
зовало и васпитавало: одсуство осећања за сваку историјску од-
говорност, неспремност на личну жртву, поткупљивост свести,
која се огледа у рационализацији сопствених слабости, одсуство
сваког осећања солидарности, било да је реч о класној, друштвеној
или националној солидарности. То је нараштај осредњости, јало-
вости, похлепе и зависти. Праведни израз његовог постојања
представљају људи који воде Србију.
Да ли ће нараштај између 1970. и 1990, који полако осваја јавну
и културну позорницу, као нараштај прагматичан и површан,
рђаво васпитан и рђавог јавног морала, несентименталан и брута-
лан, моћи да у успешнијем виду расплете наслеђену запетљаност
историјских дејстава? Та недоумица као да сече ваздух око нас.
Несумњиво је да нам – како сам у књизи написао – предстоје дуге
године тихе окупације. Нестанак Србије није – као ни пре сто
година – тек пука академска замисао.

Да ли бисте могли да успоставите неку везу између онога што сте
одредили као дух самопорицања и поступака српске државне
политике који су 19. априла 2013. године довели до de facto при-
знавања Косова и Метохије?
Ту бих морао да поновим оно што сам објавио пре извесног вре-
мена, 21. децембра 2012. године. На делу је потпуни склад носила-
ца државне политике и идеологије секуларног свештенства. Реч
је о новоизабраном председнику Србије Томиславу Николићу,
председнику Владе Републике Србије Ивици Дачићу и потпред-
седнику Владе Републике Србије Александру Вучићу. Сви су они
били истакнути представници владајуће политике у деведесетим
годинама XX века. Дошавши на власт половином 2012. године,
они продужавају дотадашњу политику својих противника, у којој
влада девиза да Европа нема алтернативу и пракса по којој треба
створити границу између Косова и Метохије и Србије. Услед так-
ве оријентације, потпуно супротне ономе шта су причали у пред-
изборној кампањи, као оглашени ренегати, они добијају снажну
подршку са највиших адреса секуларног свештенства.
Шта су нам, дакле, открили поступци и речи председника
Србије, као и председника и потпредседника српске владе, у
вези са Косовом и Метохијом? Да они испуњавају идеолошке и
политичке циљеве које је у дугом времену нашој јавној свести
наметало секуларно свештенство. Одакле долази подршка коју
ови носиоци власти добијају из дана у дан? Од дугогодишњих за-
говорника превасходне српске кривице за протекле ратове и од
бескомпромисних бранилаца Хашког трибунала. Шта то значи?
Да је подручје вредности било само привидно подручје наше
јавне свести. Јер, реч је о људима који су деценијама изазивали
најнегативније оцене у редовима секуларног свештенства.
Како нико више не помиње потребу за лустрацијом носилаца
политике деведесетих? Зар то не би било логично баш сада када
смо се уверили у то ко је све потпуно невин пред Хашким трибу-
налом? Зар сада не би требало појачати захтеве за лустрацијом,
јер смо напокон обавештени – на основу ослобађајућих пресуда
хрватским генералима и албанском ратном команданту – да нема
никакве хрватске државне одговорности за изгон преко 200.000
Срба из Хрватске у једном маху, јер нико од војних и политичких
хрватских команданата није осуђен? Нема ни било какве одго-
ворности за побијене Србе на Косову и Метохији. Нема, отуд, ни-
какве одговорности ни за њихове западне (америчке и немачке)
савезнике. Зар то не значи да треба да појачамо трагање за одго-
ворнима за све то: за одговорнима који су међу нама?
Зашто секуларно свештенство одустаје од тог логичног и пра-
ведног захтева? Зато што су промењени налози западних моћи
које оно беспоговорно следи. Промена која се одиграла открила
нам је да нису – свих ових деценија – кардинали секуларног све-
штенства били одабрани да оглашавају европске вредности у
нашим запуштеним крајевима зато што су – како они воле да мис-
ле – паметни и морални, него зато што су једини били на распо-
лагању. Господа никад нису била изузетна, него су увек била само
употребљива. Није их вредност препоручила, него их је оскудна
понуда учинила унајмљенима. Томе можда није дошао крај, али
је свакако пала цена.
Јер, њихове идеале и циљеве оствариће дугогодишњи и опсе-
сивни предмети њихове мржње: они људи чију су одговорност
дуго година сладострасно оглашавали. То показује да ти циљеви
нису ни били универзални, док је мржња била искрена. Једино им
је она остала. И тихи бес у сиктавим и палацавим речима којима
именују многе личне особине људи чије политичке поступке мо-
рају да прихвате и да хвале. Зашто је то запало онима који су јавно
ниподаштавали патријарха Павла док је лежао на одру? Зато што
је то удес лакејске судбине. Јер – како је писао Толстој – за лакеја
нема великог човека зато што лакеј има свој појам о величини.
Тако ствари стоје када је реч о секуларном свештенству. Али,
ако су то оквири које нам је завештала политика да Европа нема
алтернативу, зашто су они остали такви и у часу када су њени
носиоци – вољом народа – упућени да потраже светионик као
лично обећање среће? Зашто нема отклона од те политике? Зато
што је сада постала владајућа – ренегатска психологија. Она ис-
пуњава владајуће понашање и ствара друштвену патологију.
Важан део друштвене патологије јесте образовање култа лич-
ности. То смо видели смо у данима који су обележили десетого-
дишњицу убиства премијера, у марту 2013. године. Заштићен од
сваке утемељене и разложне критике, убијени премијер постаје
– на наше очи – предмет култа личности: десетине новинских
написа, четири сата на вечерњем програму државне телевизије,
истовремено постојање паралелних програма на још неколи-
ко канала националне фреквенције, неизбројив број радијских
емисија, у размерама медијске хистерије, остарели филозофи или
времешни кандидати за филозофе појављују се у улози позних
поклоника премијеровог филозофског генија, о којем нису
ништа рекли у време када су се његове књиге појављивале или
су говорили у потпуно друкчијем тону од садашњег, два научна
скупа у истом дану, људи трче, узимају такси, не стижу, ствари су
важне, све је некако хитро и празно. Ниједна од толико јавних
демонстрација није донела критичку реч.
Све то није нужно својство сваке промењене политике. Јер,
промењена политика подразумева усклађивање са околностима
и политичка уверења која – ма колико да су нова у односу на чо-
векову прошлост – испуњавају нову политичку адресу. Отуд и на
новој адреси мора бити алтернативе. Одсуство сваког политич-
ког уверења није најважније својство ренегатске политике. То је
безглаво бежање од било какве везе са пређашњим уверењима
које води у неупитно (лишено размишљања) прилагођавање
окол-+ностима по сваку цену: ту нема ни свести о алтернативи.
Јер, за његове протагонисте – како каже Хана Арент – “најмање је
вероватно да ће се упустити у мишљење, било оно опасно или не”.
Нема већег страха од ренегатског: протагонисти владајуће поли-
тике испуњени су страхом да ће бити одбачени од обале до које су
тако мучно и тегобно допливали. Они не могу назад: нема истине
на коју би се могли ослонити, као што нема ни оних које би могли
у огледалу угледати.
Околност да дојучерашња владајућа партија, која је утемељила
политику да Европа нема алтернативу, у речима свог новог
председника, подржава своје политичке противнике, који спро-
воде политику одвајања Косова и Метохије од Србије, показује
нам да је на делу иста политика, коју спроводе и наизглед опози-
ционе и наизглед владајуће партије. То показује да је у завршној
фази процес преуређивања наше јавне сцене. Било је неопходно
чврсто омеђити што ужи оквир сваког политичког испољавања у
нас. То је постигнуто у часу када су паролу Европа нема алтерна-
тиву прихватили готово сви парламентарни чиниоци у нас. Она
је заједничка политичка подлога за убедљиву већину политичких
партија. Како је та политика у великом сукобу са расположењем
грађана и како новонастала једнообразност – са све снажнијим
култом личности покојног премијера – постаје очигледно недемо-
кратски пејзаж, неопходно је учинити други корак: унутар уна-
пред омеђеног подручја – Европа нема алтернативу – треба раз-
горети што већу дискусију о допуштеним и безначајним темама.
Бројност медијског фрфљања треба да створи симулакрум демо-
кратског мишљења. То је класичан облик идеолошке отворености.