Нестанак Србије није само академска замисао

његово афирмисање југословенства претеже – у његовој оцени
Крлеже – над његовом осудом комунизма. Очигледно је колико
је Палавестрина оптика друкчија од оне коју сам настојао да
представим у Духу самопорицања. Јер, у мојој књизи је предло-
жена темељна критика титоистичког југословенства и поновно
афирмисање једног важног појма српске културе и политике XIX
века. То је српско становиште.
Позив интелектуалца као да захтева од њега да не пролази
глув и слеп кроз време у којем се налази. То свакако не значи да
он треба да се поистовети са тим временом. Као што не треба да
све своје мисли везује за њега. Јер – како је писао Сретен Марић –
култура је у много чему превазилажење садашњег тренутка. Али,
то значи да у пресудним питањима националне и државне егзи-
стенције интелектуалац не би требало да се понаша као да то нема
никакве везе са њим. Нити је такво понашање у нашој традицији.
Није циљ моје књиге Дух самопорицања био да изврши кри-
тику титоизма него да укаже на актуелну обнову титоизма. То
није иста ствар. Обнова титоизма значи да титоизам треба по-
сматрати ван самог друштвеног поретка: као облик једног ширег
кретања у којем се понавља сасвим препознатљива аргументације,
сасвим прецизан распоред захтева и налога моћи. То је једна врста
кретања које се труди да питање о српском становишту никада не
постане легитимно.
Отуд је основно настојање моје књиге било да легитимизује
српско становиште. Јер, српско становиште представља природ-
ну и нормалну последицу читавог XIX века у нас. Најзнатнији
заступници српског становишта у XIX веку – Илија Гарашанин,
Јован Ристић, Стојан Новаковић – нису били никакви партику-
ларни, паланачки или ретроградни духови. Били су то изразити
европејци, школовани на европским универзитетима, који су има-
ли један полет мисли и дела који је – изузев у ретких појединаца –
готово потпуно нестао у српској интелигенцији после 1945. го-
дине. Они су настојали да се српске институције саобразе са
оним налозима ума који у извесном смислу опредељују целокуп-
но постојање Европе.
Њихово обликовање српског становишта сменио је појам срп-
ске кривице. То је регулативни појам готово сваке српске поли-
тике у XX веку. Као што је српско становиште мањински избор у
XX веку, тако је српска кривица регулативни појам у деценијама
југословенства и комунизма. Тако је – са већим или мањим одсту-
пањима – до данас. Тај појам српске кривице обележава да је уна-
пред одобрено свако насиље према српским националним пра-
вима и њиховим заступницима

Можемо ли, из свега овога, закључити да културна елита у
Србији није српска? Ако појединци имају најшире поље дело-
вања за изградњу српског становишта и српске културне поли-
тике, интелектуална елита највећу одговорност у њиховом ства-
рању и утемељењу у јавну свест, како Ви кажете у књизи Дух
самопорицања, можемо ли имати поверења у српске интелекту-
алце, који су ставили своје потписе на Соларову књигу која не-
гира дубровачкој књижевности и народним песмама насталим
у српском народу, у српским земљама Босни и Захумљу (Херце-
говини) припадност српској књижевности и култури, и оне који
вапе за Крлежиним књижевним и етичким ставовима у школ-
ским програмима Србије? Да ли они јесу интелектуална елита
Србије данас? Ако јесу, можемо ли онда имати поверења у њу?
Неопходно је да ствари сагледамо у њиховој међузависности и
у целини. Историјски ритам самопорицања – у овом тренутку –
подразумева три момента: општи контекст у којем се одвијају
историјски и културни процеси у нас, различите протагонисте
политике по којој Европа нема алтернативу и структуру и про-
тагонисте националне интелигенције.
У општем културном контексту ваља придати значај чињени-
ци да је на делу историјски ревизионизам. Недавно је – на Берлин-
ском универзитету – одбрањена докторска дисертација која кри-
вотвори историјске чињенице у вези са Јасеновцем. Ментор ове
докторске дисертације, Холм Зундхаусен, пре неколико година је
сводио – о чему је писано у мојој књизи – српски народ на државну
формацију Србије пре Првог светског рата. У томе је у длаку био
сагласан са таквим кардиналом нашег секуларног свештенства
какав је Латинка Перовић. Кривотворење историјских сазнања о
Јасеновцу има више циљева. Његов немачки учинак не треба пре-
видети: будући да није допустиво – за сада – доводити у сумњу
чињенице о холокаусту, онда треба стварати погодан контекст за
такав наум кривотворењем сродних историјских садржаја.
Том циљу стреми историјски ревизионизам везан за питање о
одговорности за избијање Првог светског рата. У идућој години –
у години стогодишњице од избијања Првог светског рата – нагле-
даћемо се историјских, медијских и филмских садржаја који ће
мењати историјски фокус, усмеравати га ка српској кривици за
избијање овог рата, са крајњим предумишљајем га управљати на
руску одговорност. То су обновљени постулати давнашње немач-
ке и аустроугарске пропаганде.
Садашњи циљ њихових обновитеља – у далекој резултанти
којој стреме – свакако је прилагођен протеклом времену. Јер, ако
релативизујемо немачку историјску кривицу за избијање Првог
светског рата, онда су ратне репарације које је Немачка морала –
по свршетку рата – да плаћа свакако неправедне. Отуд следи да
су привредна и друштвена криза у послератној Немачкој биле ре-
зултат неправедних репарација. То – потом – значи да су ови пред-
услови Хитлеровог успона били резултат и неправедно одређених
репарација Немачкој. Како изгледа појава Хитлера у овом контек-
сту? (У недавно приказаној немачкој телевизијској серији о Дру-
гом светском рату приказани су пољски сарадници холокауста.
То је одмах довело до реакције пољске јавности у високим тоно-
вима. Код нас је нешто такво тешко замисливо.) Ова путања ре-
визионистичке и релативистичке аргументације није – наравно –
праволинијска, она подразумева вијугања у случају ако се судари
са различитим осетљивостима западног света, она се – због тога
– често испуњава ритуалним осудама нацистичког режима, али
она стреми својој задатој резултанти.
Можемо уочити да је српска кривица означена као један мо-
менат у далекосежном подухвату немачког историјског ревизио-
низма који – за сада – има облик западног ревизионизма управ-
љеног на руску државну и националну егзистенцију. Довољно је
пажљиво гледати емисије о Другом светском рату које доноси
History Channel: у њима се систематски кривотворе разлози, раз-
мере и домети руског учешћа. Тако стоје ствари и том циљу стре-
ме. То не значи да се тако морају и остварити, јер је реч о разли-
читим типовима односа у западној идеолошкој и културној кон-
фигурацији моћи. Али, садашња ревизионистичка путања сва-
како је оцртана. Околност да је немачки историчар који је напи-
сао овакву дисертацију о Јасеновцу понео награду која носи име
човека који је преживео нацистичке логоре и околност да је међу
онима који су му је доделили било и српских историчара, показује
како се наше секуларно свештенство налази у политичкој, исто-
ријској и ревизионистичкој резонанци овог епохалног кретања.
Наша национална интелигенција, међутим, не показује ни-
какву свест о свему томе. Она је забављена личним користима на
вулгарни и простачки начин: њена страст за звањима, положајима
и наградама, као петрификованим остацима боље прошлости,
као остацима замрлог света који нема више никаквог значаја,
њена похлепа за друштвеним положајима, за мрвицама власти
и за врућим комадима плена опљачканог од народа и државе,
представља прецизан показатељ за оне који настоје да уклоне
пропламсјај било какве националне свести на интелектуалној
позорници. Они виде шта је неопходно дати нашој националној
интелигенције да би одустала од сваке мисли о сопственом позиву.
Наша национална интелигенција не подразумева етику вред-
ности. Јер, њени носиоци су неспремни да у јавности афирми-
шу вредности које – ма колико да су аутентичне и националне –
угрожавају садашњи распоред културних сила. Тако се на хори-
зонту националних вредности образује као пожељан – медио-
критетски став. Потребно је нешто потпуно супротно од тога:
потребно је променити структуру и садржај националне интели-
генције, да бисмо могли да променимо свест о културној поли-
тици. То је немогуће. Јер, национална интелигенција доследно
избегава једноставно мерило: колико си спреман да се одрекнеш
личних користи у име националних интереса? (Притом није реч
ни о каквом драматичном одрицању: није у питању ни затвор, ни
живот, нити нека гранична ситуација.) Али, промена национал-
не интелигенције остаје немогућа и зато што садашњи распоред
културних сила потпуно одговара секуларном свештенству.
На делу је, дакле, прећутни но делотворни склад између се-
куларног свештенства и националне интелигенције. То је спој
колонијалног и рајетинског менталитета. Неопходно је да му