Нестанак Србије није само академска замисао

права стечена професорском службом. Ствари су изгледале – по
речима Милана Грола – овако: “Дугогодишњи професор Велике
школе, министар, председник владе и државни саветник, остао је
одједном без икојег сталног прихода.” Одлучујућа је друштвена
поента свих ових чинова: непоштовање човековог личног мора-
ла у јавним пословима погубна је константа српске културе, без
обзира на владајућа времена и прилике.
Какав лични морал у јавним пословима показује Гојко Тешић,
уредник Службеног гласника? Када је нова српска влада одлучи-
ла да смени директора Службеног гласника, кога је поставила Де-
мократска странка, Гојко Тешић – као високи дужносник ове
странке – скупљао је потписе за петицију против овог чина, који
је оценио као антикултурни. Када је – неколико месеци потом –
иста та српска влада поставила Гојка Тешића за председника
Управног одбора Народне библиотеке Србије, овај врли заточник
демократске културе није оклевао да прихвати ово намештење.
Какав нам се концепт српске културе онда сугерише? Уколико
угрози интересе Гојка Тешића, јер смењује директора Службеног
гласника, у којем је Тешић само у 2012. години зарадио око 45.000
евра, онда српска влада спроводи антикултурну политику. Али,
уколико постави Гојка Тешића на место председника Управног
одбора Народне библиотеке Србије, онда наш врли заточник де-
мократске културе не одбија намештење које му додељује једна
влада чију политику је сам огласио као антикултурну, него га
прихвата. Ваљда је влада у том часу постала влада која спроводи
исправну културну политику?
На таквом личном моралу темељи се наша јавна свест. У так-
вим околностима је природно што нисам могао прихватити по-
нуду министра културе – упркос личним симпатијама према
њему и упркос поштовању за његово настојање да заснује сталну
поставку историјског музеја – да постанем директор Народне би-
блиотеке Србије.
Политичка резонанца јавне свести је оно што одсуство личног
морала претвара у општи поредак. Јер, када високи функционер
Демократске странке, као неко ко сматра да владајућа странка
спроводи антикултурну политику, прихвати да постане учесник
управо оне културне политике коју је јавно осуђивао, онда то
показује да не постоје никаква уверења и идеје у нашој културној
политици: ни код партија и интелектуалаца на власти, нити код
оних у опозицији. Јер, ако човек има левичарска уверења, онда
је нормално да подржава ону власт која је у складу са његовим
схватањем живота и културе: да јавно заступа оно што сматра да
је добро. Када се – вољом народа – власт промени, има ли ичег
природнијег него да човек постане део опозиције, да настави да
заступа оно што сматра да је добро? Такво понашање омогућава
да се у једној култури временом диференцирају леви и десни ин-
телектуалци, да постоји нека јасноћа на позорници, да се различи-
тост политичког спектра успостави према идејама и вредностима.
Ако до свега тога не долази, онда није реч само о срамотном
личном моралу нити о његовој рђавој политичкој резонанци, не-
го о томе да је – са становишта делатних сила – пожељан управо
збуњујући изглед културне и политичке позорнице. Јер, ако је на
позорници стање такво да се ништа не може разабрати, онда на
њој суштински делују неоглашени континуитети. Један такав
континуитет представља југословенска константа српске кул-
туре. У њој се сустичу и одлука Службеног гласника да српски
ђаци и студенти уче о књижевнотеоријским појмовима само на
примерима из хрватске књижевности и жал академика САНУ
због слабог присуства Крлежиних дела у нас. Јер, обе чињенице
– што би ваљало уочити – настоје да унапреде положај хрватске
традиције. То сам назвао наслеђем титоистичког југословенства,
јер се тако обликује српска култура у чијем се средишту налази
хрватско становиште.
То нема својих последица само у култури, већ се – будући да
је култура основ политичког деловања – дугим трајањем прено-
си на најразличитија подручја живота. Тако се сада – читамо у
Политици од суботе 6. априла 2013. године – воде преговори о
томе да Хрватска настави да буде привилегована у извозу цига-
рета у Србију, односно да се на њу не примене царинске стопе
предвиђене за све земље Европске уније, иако Хрватска постаје
члан Европске уније. Преговара се, дакле, о томе да Хрватска –
пошто је добила жељене погодности уласком у Европску унију –
задржи и оне погодности које је имала зато што није била члан
Европске уније. Да ли је то нормалан начин размишљања у једној
земљи? Да се не би затворила радна места у Хрватској, потребно
је да Србија омогући мању царину за хрватске цигарете од царина
предвиђених за земље Европске уније и на тај начин смањи број
радних места фабрика цигарета у самој Србији. Да ли је јавна
свест у којој је могуће да се о оваквим стварима преговара уопште
нормална јавна свест?
Све се то догађа у часу када се у Загребу одржавају протести
на којима 25.000 људи не дозвољава употребу ћирилице у оним
општинама у Хрватској у којима српска мањина има право на
службену употребу ћирилице по европским стандардима: изу-
зимајући Хрватску из европских обавеза када је реч о Србима,
било да је реч о трговини цигаретама, било да је реч о употреби
ћирилице, Европска унија показује – по тачним речима Ноама
Чомског – како има расистички однос према Србима. Како је он то
могао да уочи, иако су српске теме ушле у његов фокус само услед
дугогодишњег анализирања америчке политике, иако он – дакле
– није ни био нарочито посвећен строго нашим историјским за-
плетима, док је једно тако очигледно сазнање промакло свим
српским евроентузијастима, еврофанатицима и евроопортуни-
стима, кроз чије је животе прошло толико упућујућих садржаја?
Сада ваља повезати ствари: државни српски издавач настоји
да наши ђаци и студенти уче из књижевних дела само хрватских
писаца, српски академик настоји да се повећа Крлежино прису-
ство у нашој средини, премда нема никаквих назнака да хрватска
култура помишља на било какву узајамност, док српски држав-
ни органи истовремено преговарају да хрватске цигарете остану
привилеговане у тржишним условима Србије. Зар то није – у сег-
ментима трговине и науке – дугорочно обликовање српске кул-
туре као културе у чијем се средишту налази хрватско становиш-
те? Питање које моја књига поставља веома је једноставно: зашто
је то неопходно?

Академик Палавестра и Ви сагласили сте се у разобличавању ти-
тоистичких ставова либералног свештенства у књигама и есејима
Радомира Констатиновића. И Мирослав Крлежа је разобличавао
философију паланке код Срба и Хрвата (балканску) с маркси-
стичких позиција, а ипак се Ви и Палавестра не саглашавате у
оцени Крлежине естетике и етике?
Код Крлежине критике српске и хрватске паланачке свести – ка-
ко сам у својој књизи показао – ваља бити свестан да је она само
наизглед истоветна, јер почива на битном асиметричном симе-
тризму. Оштра и наизглед бескомпромисна критика хрватских
жалобних провинцијалних прилика, иако је каткад имала иде-
олошку резонанцу, никада није извлачила битну консеквенцу,
пошто никада није подразумевала усташку компоненту хрват-
ске политике. Крлежа се – напротив – веома трудио да одвоји
усташку идеологију од хрватске политике. Крлежина критика
српске паланачке свести подударала се у много чему са његовим
аустроугарским интелектуалним и политичким залеђем, под-
разумевала је сталну оптужбу српских грађанских традиција за
хегемонијалну политику српског национализма и – штавише –
анимализовала читаву једну средину и културу. У тој ствари Фи-
лософија паланке је вођена сродним надахнућем.
Све нам то показује да је Крлежина критика српске и хрватске
провинцијалне свести била различито идеолошки мотивисана,
будући да је обликована у складу са темељном идејом титоис-
тичког југословенства као – како је казао Јосип Видмар – југо-
словенства са хрватском доминацијом. Како Палавестра настоји
да рехабилитује српску грађанску традицију, до критике Конста-
нтиновића долази због негативног осветљавања српске грађанске
традиције у Философији паланке. Зашто је, међутим, оцењивање
Крлежиних погледа – код Палавестре – ипак позитивно кад је Кр-
лежа управо српску грађанску традицију вишеструко обезвређивао?
Ако схватимо да је титоистичко југословенство идеолош-
ки конструкт који се састоји од два чиниоца, јер му припадају
и комунизам и југословенство, ствари постају разумљиве. Не-
прихватљив по комунистичкој компоненти своје мисли, Крлежа
је Палавестри ипак неопходан због хрватског југословенства.
Константиновићево српско југословенство могло се занемарити
у корист српских грађанских репрезентаната југословенства, док
је Крлежа остао као најприхватљивији представник хрватског
југословенства. А без та два југословенства нема критичарске и
политичке идеологије коју заступа Предраг Палавестра. Отуд