Нестанак Србије није само академска замисао

Не треба превидети да се у таквом распореду сила одвија осо-
бена размена: страни чиниоци појављују се као гаранти домаће
власти, као њени медијски и новчани подупирачи, па човек до-
бија да влада, док опстаје непрекинута дужност сваке власти да
заузврат испоручи одређени део државних и националних ин-
тереса. Основна формула је прецизна: да бисте добили времен-
ски ограничен период власти, неопходно је да неповратно от-
пишете део државних и националних права и интереса. Ту није
крај. Јер, после сваког отписивања државних и националних
права, неопходно је у јавној свести усидрити прикладна идеоло-
шка образложења, попут појмова српске кривице, неопходних
прилагођавања модернизацији, уважавања реалности. Та образ-
ложења треба да прожму образовни, културни и јавни простор,
да би оно до чега је дошло отвореним насиљем, које нема никакве
везе са универзалним људским правима, него је у служби запад-
них интереса, било претворено – у свести нових нараштаја – у
оно што је настало спонтано и оправдано. Отуд трећи услов Не-
мачке гласи: неопходна је промена свести.

На чијим крилима се данас над Србијом одржавају титоисти и
њихово секуларно свештенство?
Увек је предодређујући страни утицај. Одлучујућа разлика се
успоставља у односу на то чији је то утицај, као и ко су његови
домаћи протагонисти. Од те две чињенице зависи како се обли-
кује културна подлога, која – у дугом трајању – доноси и аутоном-
не плодове, јер временом може створити такву јавну свест која би
отежавала или ублажавала наметање штетних утицаја.
Ако прочитамо сећања Василија Штрандмана, чиновника рус-
ког посланства у Србији пре и током Првог светског рата, веома
лако се суочавамо са сазнањем о томе да нестанак Србије није био
никаква академска замисао. Подела Србије по угледу на поделу
Пољске у XVIII веку била је значајна претпоставка у немачко-ау-
строугарским замислима око 1910. године. Она је играла улогу и
у настојањима тадашњег бугарског владара Фердинанда Кобур-
га непосредно пре склапања Балканског савеза. Томе је ишла у
сусрет енглеска увереност у то да ће Србија претежно постати део
Хабзбуршке монархије, док ће њени делови припасти Бугарској
и Албанији. Занимљиво је мишљење енглеског посланика у Бео-
граду, сер Ралфа Пеџета, да Црна Гора треба да остане независна,
јер се у њој сударају италијански и аустријски интереси. Тако се
мислило у европској дипломатији пред балканске ратове.
Али, зар није Фридрих Науман – и 1915. године – оценио како
српски народ, као и сваки народ, има право на постојање, уколи-
ко не буде “реметилачки фактор” на замишљеној трансверзали
немачких интереса између Берлина и Багдада? А шта уколико бу-
де био оцењен као препрека? Трагове свести о злокобности так-
вих замисли проналазимо на најнеочекиванијим местима. Тако
Кашанин – пишући о Скерлићу, 1968. године – наизглед успутно
помиње како се овај велики књижевни критичар “бојао за Србију”,
јер је припадао народу “који није знао да ли ће сутра живети, или
ће умрети”.
Титоизам се, пак, појављује – по први пут у нашој историји –
као унутрашњи, делотворни и институционализовани чинилац
који – у колективном саморазумевању Југославије – ствара свест
о српском народу као “реметилачком фактору”. Отуд је управо
он неопходан у актуелном историјском стадијуму који долази
после њега. Није, дакле, неопходан као остварење социјалне
правде него као стратегијска подлога за актуелну неутрализацију
српских права.
Јер, он минимализује и инфантилизује сваку актуелну свест
о знаковима времена. Ако албански средњошколски уџбеници
наглашавају како су Прешево, Бујановац, Медвеђа, Врање, Бар и
Подгорица неправедно остали изван Албаније, што је културна
политика која има прецизан смер и циљ, како објаснити спрем-
ност људи у Подгорици да гласају за ону власт која их чини за-
висним од албанских интереса? Ти интереси су њима непосредно
пред очима. Ако то не виде, онда то значи да су сами себе ослепели.
Какво је њихово осећање сопствених интереса када усвајају пред-
ставу о српском угрожавању њихове државе? Само усвојеном и
појачаном представом о “реметилачком фактору”, коју је тито-
изам усадио у јавну свест. Само отуд проистиче самопорицање
толиког замаха. Оно и чини да нестајање Србије никако није пука
академска замисао.

Издавачка кућа Службени гласник из Београда прошле је године
издала књигу аутора из Загреба, проф. др Миливоја Солара, ко-
ји у свом лексикографском уџбенику Књижевни појмовник прис-
ваја српске писце и српске народне песме у корист хрватске
књижевности, да би ове године објавила и његову Теорију књи-
жевности, у којој нема ниједног стиха или примера из пера било
ког српског песника или писца. Тако ће српски ђаци и студен-
ти учити о метафори или о историјском роману на примерима
стихова само хрватских писаца? Уредници издавача били су све
угледни српски књижевни критичари и универзитетски профе-
сори књижевности.
На другој страни академик Предраг Палавестра у интервјуу
почетком 2013. године жали се да је Крлежа сада скоро непознат
у Србији. Истовремено, Ви у својој књизи Дух самопорицања
кажете “да у нас не постоји неко свесно кретање против делотвор-
не и дуготрајне стратегије по којој целокупну српску културу –
као историјску културу контакта три вере – треба свести на
државну формацију Србије, што значи да све што је српско треба
претворити у србијанско, па отуда треба поништити све трагове
српске културне прошлости у Црној Гори, Босни и Херцеговини,
Хрватској и Македонији. То нам показује како српска културна
политика једноставно не постоји, зато што се некритички утапа у
апсолутни опортунизам наше државне политике”.
Нису ли то, још увек, титоизам и крлежијанство као цензо-
ри српске културе и културне политике? Ако нама из расејања,
који се професионално и активно бавимо српском књижевношћу
и културом, делују збуњујуће поступци уредника Службеног
гласника и изјаве српског академика, историчара књижевности о
Крлежи,како да се у том, најблаже речено конфузном стању ори-
јентишу ђаци, студенти и грађани Србије?
Примери које наводите показују колоплет различитих и разно-
родних дејстава која обликују српску јавну свест. Тако уређивачке
одлуке Службеног гласника и јавне изјаве доскорашњег секре-
тара Одељења за књижевност САНУ можемо повезати на неко-
лико нивоа. У идеолошком смислу, реч је о привилеговању југо-
словенства у српском културном простору. У политичком смислу,
реч је о привилеговању политичке оријентације Демократске
странке као носиоца политике по којој Европа нема алтернати-
ву. У личном смислу, на делу је лично користољубље.
Свакако да је најмање важан ниво личних користи, премда он
показује на каквим начелима је заснована српска култура, као
и какво друштво настаје у оквиру европске политичке оријента-
ције. Није реч о човековом личном моралу као таквом, него о кул-
тури која кроз однос са нечијим личним моралом открива како
је устројен јавни морал. Отуд процена човекових чинова има
значаја само уколико је одмакнута од подручја приватности, од-
носно у оној мери у којој су човекови поступци постали део опш-
те јавне свести.
Нико не зна да је Никола Милошевић, који је деценијама био
репрезентативна фигура наше интелектуалне и духовне позор-
нице, умро оставивши хипотеку над сопственим станом. Од
службених прихода предвиђених за странке које имају посланике
у српској скупштини, његова СЛС – коју је он представљао, због
које је и болестан седео у скупштинским клупама – купила је,
међутим, неколико станова. Тако је обезбедио странци оно што
није обезбедио себи.
Нико не зна да је Михаило Ђурић, који је одробијао девет ме-
сеци зато што је 1971. године рекао да се Југославија претвара у ге-
ографски појам, умро у стану који није могао да откупи, пошто је
имао само станарско право, док су готово сви људи у овој земљи
откупљивали станове за неколико стотина евра. Он никада није
тражио да у тој ствари дође у равноправан положај са толиким
својим сународницима.
Није реч о томе да ли су они били вешти и сналажљиви људи,
него о томе да се њихова лична некористољубивост – доведена до
максимума – у нашој средини уопште не цени, чак се човекова
доследност извргава руглу. Није то нешто што је било раније не-
познато. Они су – можда и не знајући – наставили једну готово
невидљиву линију у јавном ангажману наших врхунских профе-
сора и интелектуалаца. Тако је – увређен неоснованом примед-
бом о личном користољубљу – Љубомир Стојановић напустио не
само положаје до којих је дошао политичком каријером, него и