Каинизам, крцунизам и светосавље

Од постања човек кокетира са смрћу на разне начине. Она је
обавезни пратилац, али и његов прећутни сарадник. Потребе
појединих медија за сталним приказивањем, истицањем, а тиме
и величањем и рекламирањем разноврсних видова насиља и де-
струкције, реалне су претпоставке за доказивањем још увек не-
признате и тајанствене човекове потребе за смрћу другог. Одувек
је зарад сопственог задовољства постојала потреба за одузимањем
туђих живота. У прилог томе говоре садистичка сладострашђа у
гладијаторским аренама старог Рима, масакри Атилиних осваја-
ча над заробљеницима, средњевековно спаљивање вештица и про-
гон јеретика, набијање на коље грозних Османлија, убијање деце
и нејачи у фашистичким концентрационим логорима, иживљава-
ње у совјетским гулазима над политичким неистомишљеницима,
масовне ликвидације народних непријатеља после рата у ФНРЈ-у,
медијска усхићеност грозотама заливског рата на Западу, групно
осећање раздраганости у појединим деловима света због својевре-
меног одузимања цивилизацијских тековина грађанима Србије,
тријумфална објава свету, америчког председника Клинтона, ка-
ко је дефинитивно уништена српска земља и његов народ преба-
чен у камено доба, потпун мук савременог света на патње стоти-
на хиљада српских избеглица протераних са својих вековних ог-
њишта, све то и много друго непоменуто овом приликом указује
да је зло и насиље постало владајући принцип на овој планети.
Од постанка света убијање живота је највише практикована
људска делатност, а она ововремено доживљава свој климакс. Хо-
моцид је активност с којом се човек до сада највише бавио и упра-
жњавао је као дијалошко средство. Људско зло је свакодневни
доживљај, оно је неизбрисиво присутно у нашој околини, непро-
цењиве је снаге, а то су све докази да је оно само по себи реал-
ност страшна и неукротива, којој се не може порећи апсолутна
вредност.
Сведоци смо сладострасних јавно наручених убијања, када
водеће политичке личности највеће светске силе (Б. Обама, Х.
Клинтон) уз кафу и виски с посебним уживањем прате ликвида-
ције својих неистомишљеника и непријатеља (С. Хусеин, Б. Ладен
и др.). То није никакав израз потребе тренутка, већ демонстра-
ција умишљене величине фрустрираних особа, оних који сади-
стичке пориве пројектују на окружење и уместо да прецртају
себе, потиру све друге из окружења, уосталом − историја је пуна
таквих доказа.
Човек је на ову планету стигао грешан из разлога напуштања
првобитног јединства (Раја), али не као зао, већ с боголиким свој-
ствима. Људско зло је филогенетска, а не онтогенетска творевина
настала не због палости већ једне друге човекове мане − забора-
вности. Човек не само да је загадио атмосферу, због чега нам пре-
ти еколошка катастрофа, већ је упрљао и опоганио ноосферу
(сферу духа), одакле преузимамо све накарадности живота и
његово обезвређивање. Религија засад није успела да реши про-
блем зла, за научнике оно остаје и даље велика загонетка. Фројд,
враћајући се из предела човекове подсвести, где се сусрео с јаким
ирационално деструктивним набојем, оставио је песимистичку
визију човекове будућности. Јунг је тврдио како је човекова душа
опчињена злом и да појаве истог у окружењу распаљују зло у на-
ма и закључио је да не зна начине како да се реши ова највећа и
најопаснија загонетка човека. Светски научник Е. Нојман каже:
“Велики закон земље, да без смрти никакав живот не настаје, рано
је схваћен а још раније ритуално приказан у смислу да се појачање
живота мора откупити жртвом смрти.” Проливање крви некада
и сада чист је сакрални чин. Оновремено је земља била крвопија
и крвождер. Данас је то постао човек лично са својим страстима.
Некада су величана божанства природе и њима приношене поје-
диначне жртве, ововремено у те сврхе се жртвују читави народи,
све док се не укроти лични и групни нарцизам и не обузда про-
јекција ужарене лаве из гротла пакленог вулкана душе, особене
провенијенције, неће бити спаса за људски род.
Предапокалиптично време у коме живимо испуњено је иде-
јама и делима злих људи и демона, као и све чешћим опредељи-
вањем људи за зло. Увек када се човек успава неком идеологијом,
раније комунистичком, сада глобалистичком, он заборави на
Бога, и то је врло повољан тренутак да наш унутрашњи неприја-
тељ, увек присутан, искористи шансу и посеје своје семе − отров
и кукољ живота. Сваки покушај насилног остваривања слободе,
правде и једнакости увек је свест човека и човечанства одвајао од
своје есенције и све се завршавало у глибу и мраку најстрашнијег
убијања и разарања. Није без разлога творац нове хришћанске
вере послао поруку “Господар овог света је ђаво”.
Његош поручи: “зло чинећи од зла се бранећи то никакво
злочинејство није.” У анализи овог негативног животног набоја
мора се поћи од следећег: који је човек и под којим условима фи-
зичким, социјалним, емотивним учинио злочин. Размислимо на-
пример о петој Божијој заповести која гласи: Не убиј! Убијање је
несумљиво највеће зло, али се чак и оно може разматрати с више
нивоа. Није исто ако човек убије из лакомости, љубоморе, освете,
мржње, похлепе или ако мајка усмрти нападача да би одбранила
дете, као и ако војник ликвидира непријатеља у склопу патри-
отске дужности. Војске које иду у бој чак бивају благословене од
својих цркава, често је то иста црква која благосиља и састав не-
пријатељске војске.