Каинизам, крцунизам и светосавље

Појава да се ми Срби олако растајемо од живота, да се и данас
код нас скоро ни због чега губи глава, прати нас као трагична коб.
Наши животи, погледамо ли са дистанце, постали су споредне
ствари и најјефтинија роба на тржишту, размењују се за барут,
топове, дрогу, инат, пркос, свађу, идеју и сличну негативну жи-
вотну конотацију, што је однело и још увек узима потоке српске
крви и кордоне њене младости. Има ли краја нашем јуначењу и пе-
сничењу? В. Јеротић се пита: “Зашто српски Тезеј одавно тавори
у Минoтаурусовом лавиринту? Од куда толико мрачних соба у
замршеној и збрканој просторији која себе назива Србијом? Да ли
постоји за нас Аријаднина нит?” Зна се рећи, како смо ми митски
народ, као окренути Небу и да мало вреднујемо овострану ди-
мензију живота. Нетачно, Ми небеско начело доживљавамо као
духовну вредност у свакодневици, а не у некаквој имагинацији.
Ми само немамо изграђену митску слику о свом етносу. Она је
хибридна закочена и недовршена, а прича о косовском миту је
само један аспект групног духовног развоја и узнапредовања. Она
говори о хероју (Милошу) као о једном архетипски мотивисаном
процесу индивидуације. Херакла не би било без Зевса и Олимпа,
ни Грка као етноса. Јасно је, нема ниједног народа без мита, нама
као да недостаје врховно божанство, српски Пантеон. Тај елеме-
нат у националној свести добро је уочио пре више од осам векова
творац наше духовности Свети Сава. Лепо је то што је враћен у
школе као ђачка слава, но он је не само просветитељ већ и свети-
тељ, њега је потребно унети у живот наших људи кроз разновр-
сне облике светосавља (српски Олимп). Истина која нас занима
није сакривена, само треба имати жеље и воље и загледати се у
себе и тако приступити једном од најплеменитијих и најкорисни-
јих циљева живота, личној и колективној самоспознаји: упознај
самог себе и тад ће нам се указати видици и на њима путокази и
орјентири како помоћи себи и свом роду.
Седамдесетих година прошлог века, радећи у Диспанзеру за
ментално здравље као психијатар, приметио сам повећан број па-
цијената средње животне доби који се жале на менталне сметње,
мало необичне, али за све њих скоро истоветне. У питању су били
бивши скојевци, партијски активисти, ознаши, удбовци и њима
слични који су били добро социјално ситуирани и имали одређен
и завидан друштвени положај у то време. Али, сви су патили од
осећања бесмисла, безнађа, били су тужни, забринути, без радо-
сти и осмеха на лицу, одсутни, без потребе за дружењем, ништа
им се није милило нити их веселило и подстицало на неку актив-
ност. Остали су без мотива и лепог виђења сутра, а многи међу
њима су се утопили у алкохол и самоћу. За све одреда важио је
један те исти етиолошки чинилац. На крају рата, као млади, и
после њега учествовали су у ликвидирању народних непријатеља,
убијали су по задатку и наређењу. Сада се сви одреда кају, криво
им је, неизмерно тугују и жале. Све би и ко зна шта дали да тако
нечега није било. Грижу савести и осећање кривице не може нико
избећи, и то у оним животним околностима када се каља, прља
и погани људска суштина. Њу није могао да избегне ни славни
Соломон пре више хиљада година и не без разлога наш народ
каже “немој па се не бој”. Даље сам приметио. Сви ови пацијенти
рано су окончали живот, скоро да нико није доживео седамдесе-
ту. Хронични стрес је учинио своје. У ординацију су свраћали и
учесници рата који нису после њега по задатку убијали своје су-
грађане. Они нису патили од сличне менталне проблематике већ
су имали друге, искључиво соматске сметње.
Данас у свету расте број људи за које психијатрија употребља-
ва израз морал инсенити. У питању су особе које апсолутно не
осећају никакву “грижу савести” нити схватају то значење иако
нису неинтелигентни. За њих је грех, кривица, кајање и стид не-
познаница и после више пута поновљених криминалних радњи
као што су убиства, садистичко мучење других. Стручно иску-
ство показује да је код наших злочинитеља на крају ипак образ
поцрвенео. То је повољан знак за активирање потиснутог хри-
шћанског рефлекса живљења, метаноја је могућа и сведоци смо
њеног одвијања.
Наше знање и увиђање шта се све догађа у душама, садисте,
манијака, зликовца или тиранина све до њиховог последњег тре-
нутка, недовољно је да би смо могли да судимо о потпуној без-
осећајности и моралној отупљености. Како овај свет није дело
никаквог злог демијурга, уверени смо да никада и ни под каквим
околностима он не може бити препуштем сотони. А припадност
било ком политичком покрету екстремне ортодоксије, као што је
комунистички, увек значи и жељу да се нађе у кругу одабраних и
важних, а то посебно зна да ласка људској охолости и суровости
и тако, ето на делу хибрисомана. Ритуално мучење свог дојуче-
рашњег партијског друга, а сада идејног конвертита (јесен 1941.
године, Ужице) није одраз никакве структуре личности, већ за-
робљеног и потамнелог ума. Свест следбеника не функционише
по мерилима нормалне психе, неприродна је, заврбована и опсед-
нута садржајима духа времена, а не поривима са Извора одакле је
и потекла и као таква не зна “ни за род, ни помози бог” већ делује
као дресиран и натуткан шаров. И опасност за свет увек је долази-
ла с те стране. Овде смо на терену фанатичних и занесењака “лудо
загрејаних за нешто”. Идеолошки човек каквог нуди једноумље
(комунизам, глобализам) у суштини је редукован индивидуум.
Опседнут и поседнут идејом има само веру у своју искључивост,
заслепљен и махнито опчињен жели је реализовати по сваку цену
и при том радо користи насиље, суровост и разноврсне тортуре.
Занемарује чињеницу да свака једностраност и бандоглавост за-
вршавају у слепој улици. Но, минула комунистичка пошаст је и
чиста имитација рака ћелије, малигно ткиво човечанства, јер сва
је у знаку искључивости и нетолерантности (мада ни сада при-
сутно политичко безумље није никакво решење). Но, опчињеност
догмом показала се врло варљивом, па су у личном животу по-
стајали саучесници, али и жртве злочина, ономе чему су знали
робовати (Троцки, Филиповић и др.).