Каинизам, крцунизам и светосавље

та који су чекали прилику да изживе своје болесне пориве. То је
свакако категорија психијатријских болесника којима није место
у цивилизацији већ у строго обезбеђеној изолацији. Но, све ово и
није особеност нашег националног духа. Док ово пишем, новине
обавештавају о невиђеном масакру групе студената у Мексику, а
тамо рата нема, изгледа, без злочина се у свету не може.
Злочиначка збивања у нашој прошлости која су у знаку бра-
тоубилаштва не могу се повезати ни са каквом посебном мито-
лошком представом, јер она нису никада у дослуху с масовним
изливом деструкције која прате ратна трагична збивања. Не каже
се без разлога да “не пада снег да покрије брег већ да свака зверка
покрије свој траг”. Зашто се код нас знају понављати братоуби-
лачки ратови. Она имају разне форме. И садашња беда и сирома-
штво кроз које дуже време пролазимо јесу посебан вид злочина,
патеронекроцид. Снашла нас је невиђена несрећа старозаветног
призвука: “Дабогда имао, па немао”. То што смо оголели, покраде-
ни и изгубили све што смо имали, а тога свакако није било мало,
није нам нико други отео већ је то дело наших људи, листа с наше
горе. Слом и масакр нашег државног, економског, природног,
културног и сваког другог богатства није дело никаквог неприја-
теља са стране, већ нашег кукоља. Сличних примера у најнови-
јој историји човечанства нема. Анационално, наднационално и
антинационално држање и деловање дела наше водеће духовне
политичке и интелектуалне елите у кључним тренуцима увек је
опредељивало наше посртање. Нас као народ су убијали многи
други као никог, али највише смо ми сами себе сатирали. Каин,
ево, већ вековима нас не напушта, и још никако не можемо да се
домогнемо позиције: да не смемо убити тотемску животињу, што
је начело које важи од искона. Опљачкани смо и унесрећени као
нико, и знамо ко је све то починио, и даље то исто ради, али на
све стране у вези тога је мук, као да се то некога другог тиче. Са-
дашња наша трагична догађања по својим последицама надилазе
сва досадашња егзистенцијална потирања, доведен је у питање и
наш биолошки опстанак.
Ми смо у ходу историје врло често били изложени најсурови-
јим и најбруталнијим злочинима који су повремено добијали ка-
рактер нациоцида. Ипак, највише смо злочина сами себи нанели.
То да је нашем свету из дана у дан све горе и теже није ништа
друго но дело посебног етноцида каинизираног духа извођеног
на крцуновски начин. Под хитно је потребно пружити шансу
сваком виду осрбљавања јачањем духовног чворишта, кохезио-
ног сабирног чиниоца, увошењем нове дисциплине у васпитању
и образовању названом етногогија којом би се развијала свест о
вредностима нашег националног, духовног и свеопштег блага и
тиме дође до формуле о значају познавања и упражњавања кул-
туре и религије које нам показују шта морамо и требамо чинити
да би сачували свој лични и етнички идентитет. За тако нешто, на
првом месту, одговорна је наша духовна научна и интелектуална
елита, без које нисмо, и којој је време да изађе на сцену и укаже
на живототворне правце кретања. Да подсетимо, комунистички
покрет био је вид религије, нова вера је била изнад живота. По-
јединим члановима партије у рату 1941. године, ухваћеним од не-
пријатеља, нуђен је слобода уколико се одрекну комунистичких
идеја. Сви одреда су на губилишту одбијали и одлазили свесно у
смрт (Р. Митровић, С. Филиповић).
Све док ми наш кукољ не одвојимо од пшенице и исти не ста-
вимо на стуб срамам што би подсећало долазеће нараштаје какви
не би смели да буду, неће нам бити спаса. Никако се не смемо
мирити са олако изреченим оценама разних нациомиза. Нека они
и буду оно што желе. Али они не могу бити ни моји ни ваши ако
се подсмевају нашем достојанству и вређају наш понос и срозава-
ју нам углед. Знамо разликовати добру намеру од инфамних ста-
вова, а отпор томе не сме никако да се карактерише као наводно
неки говор мржње. У питању је замена теза. Злочини које вршимо
над сопственим родом, иако имају аутохтона обележја, дело су
космичке антитезе и црпу енергију из Пантеона храма божанства
којим лично руководи сатана.
Медијски је пропраћена педесетогодишњица погибије пред-
седника српске владе Слободана Пенезића Крцуна (1964). Саобра-
ћајну несрећу у којој је настрадао кажу да је инсценирао тада нај-
виши југословенски партијски и политички врх. Разлог, Крцун је
био неукротив и велика сметња у наступајућем обрачуну с навод-
но нарастајућим српским национализмом. Међутим, ововремено
о њему се говори као предводнику и учеснику масовних убијања
класног непријатеља и слуга окупатора у Србији. Постао је сим-
бол осионог и суровог злочинства. Мало парадоксно звучи да је ли-
квидиран као претећи националиста, а остао је упамћен као по-
знати народни убица. Не само приче, постоје и писани записи и
сећања преживелих о стравичним мучењима и убијањима у који-
ма је Крцун лично учествовао. Есеј: Слободан Пенезић Крцун
“Звер у људском облику”, Милана Рајића јесте аутобиографски
литерарни опус. У њему се, поред осталог, истиче, знао је да бесни
и урла на ухапшене. Викао би: “све ово треба да се истреби”, и сл.
А посете затворима знао је завршавати личним убијањем групе
затвореника који су тек били ислеђивани. Све се обично одвијало
под окриљем ноћи. Можда и из разлога несвесног страха, рачу-
нао је да се то не види, јер народ каже “појела га тама”. Ноћ симбо-
лизује једну страну биполарног света: живота и смрти. И увек је
ишао у пратњи десетине до зуба наоружаних голобрадих и заве-
дених дечака. Можда такав декор треба да покаже сву његову моћ
и величину. Пред ким? Онима којима је једино остало да броје
преостале дане пред умирањем. Пре би се могло рећи да се он
у ствари плашио самог себе и почињених крвавих дела. Срећно
преживели заточеник казамата Озне, после толико времена ре-
зонује: “Ево о каквом крволочном чудовишту је реч, о каквој не-
мани која је ишла на две ноге, као и ми сви носила крштено име,
живела међу нама, сматрало се да и она припада људском роду, а
она је немилосрдно прљала то велико и свето име човек, које је