Каинизам, крцунизам и светосавље

Ниједна политичка свест није тако поларизована као комуни-
стичка. Људску храброст прати понизна сервилност, презиру бо-
гате, а не поцрвене од личне грамзивости. Сексуално распојаса-
ни, а овамо бране пуритански морал, ледени цинизам је у магли
ноћних морија. Искреност је у сенци свакојаких подмуклости,
иступају с поштењем, а не либе се никаквих подвала, правдољу-
бивост је у миксу с гадостима итд. Свугде се трагало за неприја-
тељем, ако га и није било, он се измишљо, цинкароши и улизице,
небројени, доушници и подказивачи ницали су као печурке после
кише. Опањкати некога ни због чега па био то и најрођенији, било
је најуносније занимање после ратног времена. Под сумњу је знао
бити стављен и сам Крцун. Тада најмоћнији човек Озне. Његов са-
станак с Михизом надгледан је и држан под оком, на делу је била
општа параноја. Сви су страховали да не би у нечему били потка-
зани, а истину је било тада тешко доказати. Утисак да је систем
угрожен морао је да буде стално присутан и налазио оправдање
у коришћењу репресије, а без тога како би па дошли до изражаја
болесне величине.
У кафани код “Три багрема” у Чачку, знао је данима седети ци-
ганин Баџа, старији човек с виолином прислоњеном уз образ и
увек спреман за свирку. Код Чачана је био веома омиљен и вољен.
Једног после поднева у кафану бану двојица младих људи скојева-
ца “на по једну” и када су се мало “загрејали” замоле Баџа да им
одсвира на увце ону стару градску песму: “Са истока рујна зора
руди”. Већ одмах сутрадан приведени су у локалну Озну с опту-
жбом да су песмом призивали Русе, Стаљина, а тада је на снази
била Резолуција “Информбироа”. Једва су их затвора спасле ста-
рије партијске колеге, Чачани који су објаснили да је та песма
култна за тог свирача и ту кафану од давнина.
Масовна убијања, посебно она у рату, производ су изопачене
људске свести, опседнуте неком идејом или духом времена где се
лично Ја погубило, што је значајно истаћи, а командну позицију
препустило надперсоналном чиниоцу неживототворне природе,
који у име “милиона” предводи масе и констелира нову реалност,
јасно у знаку зла. Но, и поред тога, у оваквим околностима зрелу
личност ипак је тешко наговорити на посебне злочине.
Злочини у братоубилачком рату су грех космичких размера.
Захтевају колективно покајање и тражење опроста за невине жрт-
ве из разлога јер смо били сведоци тих трагичних збивања. И не
само овај, већ и сви ранији слични злочини из политичких ра-
злога, а њихов број није мали, који су некада учињени у име нас
морају бити извидани, јер је то трагична околност изузетног ду-
шевног значења. Истински дух живота увек је налазио последич-
не начине да изађе на крај са страстима које га обезвређују. А то
да се најсуровији злочини називају животињским увреда је за тај
планератни свет. Агресивност животиња долази из сфере инстин-
кта, значи природно прихватљивог, која се над животом не ижи-
вљава већ само удовољава његове потребе. Но, и тамо се има
обзира о чему Г. Витез пева: “Што вириш вуче кроз то грање? Хоћу
да поједем оно јање. Поједи га па ко ти смета. Смишљам разлоге
ради света”.
За нас су посебан проблем етномизи (србомрсци), а њихов
број није био никада за потцењивање, знали су увек да се наругају
и подсмеју националном бићу и његовом делу обезвређујући га
до ништавила. Они су увек чинили пету колону и квинслиншке
формације у највећем делу доживљеног издајства националних
интереса. У време овог писања лист “Политика” објави чланак о
Димитрију Туцовићу и како су тадашње српске власти одбиле да
му издају пасош у страху да на конгресу у Копенхагеру, где је тре-
бало од отпутује, не буде критиковао државу Србију. Председник
владе Н. Пашић га је примио, саслушао и када му је овај рекао да
он воли Србију и да ће њу увек бранити, али да ће свуда крити-
ковати њену власт за оно што не ваља, пасош му је одмах издат, а
неку годину касније жртвовао је себе, погинуо је у борби против
аустроугарског окупатора.
Свим анационалним елементима који су дошли главе овом
народу мора се одузети право да иступају у име њега (али не и
право слободе говора). Како су се одрекли припадности роду, же-
љу им треба испунити чином изопштавања из етничког корпу-
са. Отишло се лицемерно тако далеко да упирање прста на њих
проглашавају као говор мржње, позивајући јавност на линч оних
који их критикују. Интелектуална елита морала би тако нешто да
препозна и да на време адекватно реагује. Данас није лако бити
Србин, јер тај ниво националне светосавске свести није једно-
ставно досегнути, па зато је многима лакше да се баве инфамним
послом на сопствени рачун. Масовна убијања код нас после рата
имала су и ритуалну форму, пратила их је и узречица “омрсио се”,
одузети некоме живот за починиоца је вид посластице, наслађи-
вао се проливеном туђом крвљу и тако, ето нас на нивоу звер-
ства и помраченог ума. Једно је убити у рату непријатеља, а друго
ликвидација живота заробљеног и немоћног света. Занимљива
је констатација да је нашег света највише убијено ван војних и
ратних операција, тиме злочин добија осветничке оквире. Но,
поред свега, треба имати на уму да човек није рођен да убија, нити
је то свако у стању да чини. Смутна времена као што су ратна и
револуционарна, увек разобличавају и тамне стране људске при-
роде. Ако оставимо по страни индоктринацију свести комуни-
стичком идејом за коју је иста изнад свега и ни са чим упоредива,
ипак убицом није постао сваки њен приврженик. Они који су то
чинили знали су се вајкати да нису ни од кога натерани већ су
сами прихватили понуду сматрајући то чином лојалности и ода-
ности партији. Овим се стиже на терет да су масовна убијања по-
сле рата код нас, као и упражњавана клања са друге стране, дела
латентних зликоваца, моралних идиота и маскираних психопа-