Каинизам, крцунизам и светосавље

круна Божанског стварања у свемиру” (из књиге “Приче о Озни”,
Логос, 2007.).
Када су у питању овакве социопатолошке појаве за које је од-
говорна човекова психа, може ли се овде говорити о садистичко-
некрофилном профилу личности? Он посебно долази до изра-
жаја у ратним условима. Проливање туђе крви односно крволо-
чност, састављена је од две речи, “крви локати” је за свет архаизма
сок живота, а напити се “душманске крви” је контакт с необич-
ном силом, што је за примитивну свест опојан доживљај. Крв
жртве понудити боговима је вид најсветлије оданости и покор-
ности. Овде се људска свест нашла на стази ретрофлексије. След-
беници комунистичке идеје опчињени политичком догмом истој
су дали оквир светилишта, а идејне вође устоличили као ликове с
магичним дејством, а то значи представили их као недодирљиве.
Е. Нојман каже како су ратне прилике изврсне околности да се
појединци трансформишу уз помоћ симбола као што су слобо-
да, правда, отаџбина, идоли, вође и сл. уз њихово ментално ус-
кладиштење који тада знају понети и обгрлити појединца. Тако
је могуће извести неког обичног грађанина из тзв. “природног
корита”, мирног и до тад устаљеног профила живљења у некакву
необичну активност, на пример, убијање људи. О тој ирационал-
ној човековој природи Јунг каже: “Промена карактера до које
долази услед продора колективних сила из наше дубине је застра-
шујућа. Благо и разумно биће може да се преобрази у суманута
човека или у дивљу животињу. Увек смо спремни да кривицу
припишемо некаквим спољним околностима, али ништа не би
могло у нама да експлодира да у нама тај експлозив није постојао.
Ми стварно стално живимо на једном вулкану и колико знамо
не постоји људско заштитно средство против могуће ерупције
које ће око себе све уништити.” Нешто касније његова ученица
Ј. Јакоби изнела једну другу тврдњу и мало ублажила овако обес-
храбрујуће виђење перспективе света и она гласи: “Колико год
пута је човек уместо Бога у центар стављао неки други садржај и
тај други садржај претварао у “замену за Бога” био је без остатка
изложен његовом кварењу”.
Неко време одмах након завршетка рата, наша животна сре-
дина била је позорница страве и ужаса најкрвавијег, најсуровијег
разрачунавања с браћом, политичким неистомишљеницима, од
којих многи то и нису били. Та социопатолошка појава обележи-
ла је једно доба нашег постојања. Сва је била у знаку репресије из-
раженог каиновог синдрома, међубратских гнусних злочинстава
предвођених једном особом, која је одлучивала о животу и смрти,
па је сасвим природно да и та дела националне деструкције озна-
чимо и именом онога који се у том погледу највише истакао и све
то предводио и тако тај вид патриоцида означимо као крцунизам.
У основи братоубилачких ратова, као и оних других, као
симбол зла налази се неразрешен Каинов комплекс. Од библиј-
ских времена мало се шта изменило, Каин влада светом, он је ту
у нама и око нас и то најчешће путем злочина, а свој пуни изра-жај добија у политици. У основи комунистичке идеје стоји дог-
матски концепт. Отац (партијски лик с магијским дејством), син
следбеник, послушник до унижења, а наспрам њега брат (класни
непријатељ). Разрешење енигме у овом троуглу јесте ликвидација
брата уз подршку оца. Све је вид врхунске патологије. Овим све
постаје јасно и природа нашег унутаретничког сукоба (партиза-
ни и четници, патриота и издајник и сл.). Разрешење овог патоло-
шког комплекса који раздире свет, а у њему нас понајвише, није у
примени Мојсијевих начела зуб за зуб, eнигме исконске, “зар сам
ја чувар брата свога“ иli дати прави одговор на питање “Каине
где ти је брат Авељ“, он је једино могућ применом хришћанског
рефлекса, односно за нас светосавља, јер само то је Истина, Пут и
Живот и ништа друго.
Уосталом, дело смо истог Створитеља и сви пролазимо кроз
исту голготску драму. Тек онда када циљ сваког друштва буде
идентичан с вредностима човечности престаће потреба за чиње-
њем зла. Никада није ризик чинити нешто људско, једино је то
исплативо.
На ту тему је и писац Михиз водио разговоре с Крцуном и
оставио их у тексту “Пијана ноћ са Крцуном“. То се све догодило
годину-две пред погибијом. Тај њихов разговор је имао карактер
исповедања. Михиз је био познат антикомуниста и није имао
“длаке на језику“, био је стално у жижи интересовања Крцунових
удбаша, он је ипак желео да се њему повери и то у приватном
стану, далеко од очију јавности и тајно. С једне стране вукло га
је нешто да се на неки начин “извентилира“ али се и плашио да
његови о томе не сазнају. Разговор није обављен (катарза − испо-
ведање) под окриљем свеће, већ уз поток попијеног алкохола те
ноћи, а дијалог се продужио до пред саму зору. Иначе, причало
се да је Крцун много пио, што је за предпоставку да се тим видом
дрогирања и ошамућености желео ослободити осећања кривице
и превеликог терета гриже савести. На примедбу Михиза да су
му руке до лаката у крви, додао је и много више, чак и до размена.
Да ли сања своје жртве, одговара, скоро стално због чега има ко-
шмарне снове. У том разговору изостало је и сазнање због чега је
то све чинио, да ли само из разлога јер је био војник револуције
или из неког другог, приватног мотива? Свакако, да је у његовом
случају пресудну улогу одиграла идеолошка опредељеност, опчи-
њеност политичком догмом, која је свугде у свету, где год се по-
јављивала, носила сатанска обележја. То да је Крцун након “свр-
шеног посла“ постао истакнута јавна, државничка и политичка
личност у животу грађана Србије, не ослобађа га одговорности
за злочине које је починио према свом народу. Уосталом, то он и
сам признаје у разговору с Михизом.
И на крају ин вино веритас закључи како ће скоро да се пен-
зионише и да тада намерава отићи у неки од манастира у Овчар-
ско-кабларској клисури, ту на домак свог родног краја и да ће с
калуђерицама чувати овце, гледати у облаке и помагати их вели-
ком пензијом. Овце су симбол кротости, мирноће и неагресивно-