Каинизам, крцунизам и светосавље

сти. Све указује да је жудео и сањао стање атараксије и да тиме
поврати мир својој узнемиреној души. Занимљиво, определио
се за женски манастир за начело које више преферира рађању и
чувању живота. Није имао толико куражи, да се окрене Небу у
тражењу спаса, већ облацима који га прекривају.
Уосталом божанства су одиграла пресудну улогу у преобли-
ковању антропоида у хомо сапиенса. Она су допринела његовом
уљуђивању и очовечењу, активирајући религиозни рефлекс у
човеку. А то је фундамент свачије душе. Тамо где влада злочин,
Христа нема. Хришћански поглед на свет са својим пријатељским
симболима у стању је да минимизира и неутралише ирационално
деструктивне силе подсвести. Само је Исус Христос и нико други
у стању да победи сваки вид злочина, а за нас Србе то је начело
светосавља, и то је једини начин да се имунизујемо од зла. Бити
потпуно нечовечан је застрашујуће за свакога чак и онда када је
цело друштво прихватило зло као стил понашања. Када на стази
живота имаш као сапутника Бога, тада у нас као људе верујем,
“верујем у Бога јер сам човек“ (Јунг), а “бити човек, то и једино
гордо звучи“ (М. Горки).
Под хитно је потребно активирати и оживети начела светоса-
вља и иста промовисати у нашу свакодневицу. То не треба само
да буде задатак наше православне цркве већ свих институција
нашег друштва. Дан Светог Саве треба прогласити државним
празником. Зашто би се па неко други у нашој земљи због тога
љутио? Њега су сви од реда волели и желели, и то искључиво због
онога што је чинио и делима које је иза себе оставио. Познато је
да се активирањем знања о својој вери и традицији афирмишу
различите хумане могућности, као и учењем о толеранцији за
различито становиште. Културолошка психологија констатује да
свако тако јак у себе оснажује и све друге у окружењу. Љубав и по-
верење у себе јача и стабилизује прихватљивост према свему ра-
зличитом и другачијем. Ми смо у души отиснути као светосавци.
То је наш праузор и Извор истинског живота. И пре Светог Саве
били смо Срби, али једино се можемо одржати као такав народ
ако се будемо духовно и религиозно напајали с тог и искључиво
с тог тока. Програм који нам је остао у завештању назван је све-
тосавље. То није ни опанак, ни шубара, ни свирала, како то знају
многи да злурадо примете, већ путоказ, орјентир и вођство како
за увек опстати. Ововремено је била изврсна прилика да прин-
ципи светосавља дођу до пуног изражаја. Због изузетно тешке
социјалне ситуације у држави влада је донела мере штедње за које
постоји изврстан рецепт солидарности о чему Свети Сава пору-
чује: “... Јер не рече Оче мој, већ Оче наш... те нико, нипошто да не
брине само о себи него и о ближњем и нико да нема ништа више
од другог ни богаташ од сиромаха, ни господар од слуге, ни кнез
од оног над којим влада, ни цар од војника, ни премудри од неу-
ченог, јер свима је подарио једну благородност.“ Нажалост, власт
прихвата поруке туђинаца, о начину како треба да нам буде боље,
игноришући при том већ изграђену матрицу инхерентну приро-
ди нашег духа, како се ослободити зла и несреће. О штетности
духовног конформизма писане поруке оставио је К. Г. Јунг. Он
каже, да су двојица католичких мисионара боравили у Јапану у
једном будистичком манастиру и када су га напуштали присут-
ног гуруа су замолили да их упути на литературу из које би могли
сазнати како и на који начин да најлакше доживе стање обожења,
односно обезбеде за себе личну непролазност тј. нађу се у атару
вечности. На дар им је поклонио једну књигу увијену у папир.
Када су у авиону распаковали исту били су не мало изненађени
да су на поклон добили Библију, Свето писмо. За нас, уз то је још
и светосавље важно. Једино уз њега може се добити позитиван
одговор на Јеротићево питање постављено на почетку овог рада.
Оно нам нуди и српске Тезеје и Аријаднину нит спаса и ту је крај
свих наших посртања.