24.
Бошко Јовичић

Каинизам, крцунизам и светосавље

сти. Све указује да је жудео и сањао стање атараксије и да тиме
поврати мир својој узнемиреној души. Занимљиво, определио
се за женски манастир за начело које више преферира рађању и
чувању живота. Није имао толико куражи, да се окрене Небу у
тражењу спаса, већ облацима који га прекривају.
Уосталом божанства су одиграла пресудну улогу у преобли-
ковању антропоида у хомо сапиенса. Она су допринела његовом
уљуђивању и очовечењу, активирајући религиозни рефлекс у
човеку. А то је фундамент свачије душе. Тамо где влада злочин,
Христа нема. Хришћански поглед на свет са својим пријатељским
симболима у стању је да минимизира и неутралише ирационално
деструктивне силе подсвести. Само је Исус Христос и нико други
у стању да победи сваки вид злочина, а за нас Србе то је начело
светосавља, и то је једини начин да се имунизујемо од зла. Бити
потпуно нечовечан је застрашујуће за свакога чак и онда када је
цело друштво прихватило зло као стил понашања. Када на стази
живота имаш као сапутника Бога, тада у нас као људе верујем,
“верујем у Бога јер сам човек“ (Јунг), а “бити човек, то и једино
гордо звучи“ (М. Горки).
Под хитно је потребно активирати и оживети начела светоса-
вља и иста промовисати у нашу свакодневицу. То не треба само
да буде задатак наше православне цркве већ свих институција
нашег друштва. Дан Светог Саве треба прогласити државним
празником. Зашто би се па неко други у нашој земљи због тога
љутио? Њега су сви од реда волели и желели, и то искључиво због
онога што је чинио и делима које је иза себе оставио. Познато је
да се активирањем знања о својој вери и традицији афирмишу
различите хумане могућности, као и учењем о толеранцији за
различито становиште. Културолошка психологија констатује да
свако тако јак у себе оснажује и све друге у окружењу. Љубав и по-
верење у себе јача и стабилизује прихватљивост према свему ра-
зличитом и другачијем. Ми смо у души отиснути као светосавци.
То је наш праузор и Извор истинског живота. И пре Светог Саве
били смо Срби, али једино се можемо одржати као такав народ
ако се будемо духовно и религиозно напајали с тог и искључиво
с тог тока. Програм који нам је остао у завештању назван је све-
тосавље. То није ни опанак, ни шубара, ни свирала, како то знају
многи да злурадо примете, већ путоказ, орјентир и вођство како
за увек опстати. Ововремено је била изврсна прилика да прин-
ципи светосавља дођу до пуног изражаја. Због изузетно тешке
социјалне ситуације у држави влада је донела мере штедње за које
постоји изврстан рецепт солидарности о чему Свети Сава пору-
чује: “... Јер не рече Оче мој, већ Оче наш... те нико, нипошто да не
брине само о себи него и о ближњем и нико да нема ништа више
од другог ни богаташ од сиромаха, ни господар од слуге, ни кнез
од оног над којим влада, ни цар од војника, ни премудри од неу-
ченог, јер свима је подарио једну благородност.“ Нажалост, власт
прихвата поруке туђинаца, о начину како треба да нам буде боље,
игноришући при том већ изграђену матрицу инхерентну приро-
ди нашег духа, како се ослободити зла и несреће. О штетности
духовног конформизма писане поруке оставио је К. Г. Јунг. Он
каже, да су двојица католичких мисионара боравили у Јапану у
једном будистичком манастиру и када су га напуштали присут-
ног гуруа су замолили да их упути на литературу из које би могли
сазнати како и на који начин да најлакше доживе стање обожења,
односно обезбеде за себе личну непролазност тј. нађу се у атару
вечности. На дар им је поклонио једну књигу увијену у папир.
Када су у авиону распаковали исту били су не мало изненађени
да су на поклон добили Библију, Свето писмо. За нас, уз то је још
и светосавље важно. Једино уз њега може се добити позитиван
одговор на Јеротићево питање постављено на почетку овог рада.
Оно нам нуди и српске Тезеје и Аријаднину нит спаса и ту је крај
свих наших посртања.

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ]

Слични текстови


Огњен Војводић
Римокатолицизам и исламизам

Ристo Одавић
Нада српске голготе

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026