Папске посјете и пет римокатоличких мисионарских мантри

Пилатовска правно-политичка оправдања
“Зашто се неки Срби толико боје папиног доласка ако су сигур-
ни у своју вјеру и идентитет?” – иза овако погрешно постављеног
питања се крије погрешно постављање `теолошких` теза и изо-
кретање религиозне логике с намјером релативизовања религио-
зних разлика, политичке и богословске сукобљености правосла-
вља и римокатолицизма. Заправо, свјесна злоупотреба црквеног
учења у намјери стварања погрешне представе о узроцима вје-
ковног сукоба православља и папизма, а у прпагандној кампањи
прикључивања државе Србије чланству програма папског па-
стирског похођења свијета и народа.
У том циљу се на политичко-религиозном плану прикривају и
релативизују религиозни разлози српско-хрватског сукоба, а вје-
ковни ватикански прозелитизам према православним Србима
приказује као супростављеност националних интереса Срба и
њихових балканских сусједа. Разлози ратовања Срба с комшијама
римокатолицима по таквој пропапској пропаганди нису вјерске
природе, одбрана од папског програмског пројекта 'покрштава-
ња' и погрома 'православних шизматика', већ племенске размје-
рице никад довољно христијанизованих балканских народа.
Процесом поједностављивања питање папских посјета и сарад-
ње с Ватиканом се с вјерског и моралног спушта на правно-поли-
тички ниво, а православнима се предочава да се сарадња с држа-
вом Ватикан одржава на државном `ванвјерском` простору, те
пошто је Ватикан држава, а и Србија је држава, позивање и посје-
те папе могу организовати политичари без питања и `уплитања`
православне цркве. Руковођени таквом претпоставком, уређива-
њу и припремању папски посјета приступају политичари ванпра-
вославних назора, заговорници евроатланских политичких и ре-
лигиозних интеграција, то јест безбожне `племенске поглавице`
без црквених поглавара ако се противе посјети понтифека.
Поред политичара који знају мало или нимало о православљу, а
тиме ни о последицама сарадње с римокатолицизмом, у кампањи
папске посјете учествују поједин православни пастири, што свему
даје пилатовски карактер прања руку од вјерске и политичке одго-
ворности правно-политичким оправдањима. Свођење папске по-
сјете на политички догађај и међувјерски дијалог јасна је прозелит-
ска намјера, и као што осјете и неупућени у чину папиног доласка
има нечега много злокобнијег и мрачног, него што је помирење с
непријатељем у рату, нечега што изазива душевни отпор.
Постављање питања односа с државом Ватикан и папских по-
сјета као само међудржавног и политичко-правног питања била
је стратегија српских прозападних партија протеклих петнаест
година, тј. од доласкa на власт Демократске опозиције Србије
2000. године. Први примјер примјењивања такве демагошке `ду-
ховне` доктрине био је предлог првог предсједника Државне за-
једнице Србије и Црне Горе, задуженог у црногорској власти за
одвајање митрополије црногорско-приморске од Српске право-
славне цркве, савјетованог од декана Богослоавског факултета
СПЦ-а по питању папске посјете, да држава Србија, пошто је и
Ватикан држава, на државном нивоу позове папу као државни-
ка у Србију и тако избјегне расправе са 'светосавцима' у Српској
цркви. Исти принцип је касније на власти користила Демократ-
ска странка у кампањи припремања папске посјете, предсједник
Србије Б. Тадић је више пута позивао папу у Србију на основу
истог `политичког принципа`, као и други функционери ДОС-а,
уз активно лобирање у Српској цркви.
Исти принцип данас примјењује актуелни шеф дипломатије
Србије, који је изјавио: “да Србија има односе са “Светом столи-
цом” на политичком плану, не као с верским поглаварима, већ као
с државницима”, а практичан примјер је потписивање Споразума
о сарадњи у области високог образовања, јануара прошле године,
између Влада Србије и Ватикана, које су потписали шефови ди-
пломатија Србије и “Свете столице”. Такође, као и споразум Ва-
тиканске библиотеке с Народном библиотеком Србије, која је
склопила више спразума с Ватиканом него са свима културним
установама правосалвних народа и цркви свијета. После потпи-
сивања споразума, шеф српске дипломатије у том смислу нагла-
сио је ,,да је с аспекта државе Србије, свакако од интереса да на
државном нивоу папа Франциско посјети нашу земљу”, додавши
“да не може да говори о односима између католичке и православ-
не цркве”, нагласивши: “У интересу је наше државе да се пронађу
што боље могућности за дијалог и међусобне посете највиших
црквених великодостојника и државних функционера".
Кампања учлањења Србије у круг држава папских `пастир-
ских` посјета, пропаганда за позивања папе у посјету Србији, дос-
тигла је врхунац овог мјесеца изјавом предсједника Србије Томи-
слава Николића новинској агенцији Спутњик, непосредно прије
пута у Москву. Пошто је предсједник Николић позван у Русију
ради уручења награде Фонда јединства правславних народа, Ни-
колић је нагласио у духу југословенстовенства и политике `не-
утралности` да је заговорник јединства не само православних
народа него свих хришћана. Предсједник Србије је своја овла-
шћења промовисања политике `неутралности` проширио и на
вјерску `неутралност`, стављајући се у улогу духовног савјетника
руског патријарха, рекавши да је предлагао руском патријарху
и српским владикама да је корисно да се заложе за посјету папе
Србији. У традицији титоистичке трилтералне политике, пред-
сједик Србије предложио је помирење с папизмом и подучавао
православне владике богословљу, препоручујући политику `не-
сврстаних` и црквеној политици СПЦ-а, то јест по питању пра-
вославља којим је српски народ једино недвосмислено везан за
Русију.
Дакле, данашње српске партије на власти не разликују се по
питању религиозних евроатланских интеграција од Владе ДС-а,
нити по занимању за протестантске политичке и религиозне док-
трине. Интереси српских актуелних партија на власти поклапа-
ју се и с интересима и антиправославном праксом црногорске
власти по питању папизма и програма папских посјета, то јест с
курсом конкордата, какав је 2012. године направила Влада Црне
Горе с Ватиканом, игноришући православну митрополију црно-
горско-приморску и Православну цркву уопште. Црногорско-
ватиканским конкордатом су римокатоличкој цркви дата већа
овлашћења вршења мисије на подручју Црне Горе него у римока-
толичкој Пољској и Хрватској.
Споразуме с Ватиканом су правиле и православне Краљеви-
не Србија и Црна Гора, али на нивоу уређивања међудржавних
односа и без иницијатива о међурелигиознм односима и папским
посјетама. Поред свих бирократских уговора с државом Ватикан,
Срби памте јуословенско-ватикански конкордат, Конкордатску
кризу познату по Крвавим литијама и убиству тровањем српског
патријарха Варнаве 1938.године, када се српски патријарх супро-
ставио конкордату који је омогућавао спровођење унијатске ми-
сије над православнима на подручју Краљевине Југославије. Па-
тријарх и Синод су црквеним саопштењима и свим средствима
грађанског протеста протествовали против ратификовања кон-
кордата у Скупштини Југославије, а посланицима који гласају за
ратификацију конкордата запријећено је избацивањем из Српске
православне цркве. У познатој посланици против конкордата, ко-
ју је патријарх Варнава писао на самрти, патријарх је на крају по-
ручио: `Нека је част Турцима и нека је срам таквим православци-
ма и таквим Србима.`

'Духовна' демагогија
Друга римокатоличка екуменистичка мисионарска мантра јесте
'забринутост због угрожености хришћанског свијета од радикал-
ног ислама', а због чега је 'неопходно' зближавање папизма и пра-
вославља. Иста медијска мисија која се користи у НАТО кампањи
у Србији, док се у Црној Гори и Украјини у НАТО кампањи под-
стиче страх и од наводних освајачких планова Русије и Србије,
од којих ће их штитити НАТО, а папизам од 'великоруског пра-
вославља'.
Oд средњовјековних крсташких похода, до формирања
ИСИЛ-а, евроатланска алијанса манипулише муслиманским фак-
тором на Истоку. Европско освајање свијета почело је позивом на
одбрану од исламског `освајача`, а кога је евроатланска алијанса