Папске посјете и пет римокатоличких мисионарских мантри

Прозелитска политика `свете алијансе` данас, када према про-
гнозама својих аналитичара `затвара круг`, а пророци прогреса
проричу скори крај историје то јест историјских сукоба, и успо-
стављање власти атлантског једнополарног свијета, од друговјер-
них не тражи формалну промјену вјере, већ је главни фронт ра-
ширила на релативизовање религиозних разлика, полажући наде
у `све људе добре воље`, свих вјера и идеологија, раса, и нација,
атеисте и теисте, а прије свих у религиозно равнодушне.

Косово и Ватикан
Најновија и најперфиднија римокатоличка мисионарска мантра
прозелитског подилажења православним Србима, јесте наводно
`непризнвање` самопроглашене “државе” Косово од државе Ва-
тикан. Православним Србима предочава се да држава Ватикан
поштује међународни правни поредак, а прије свега политички
и духовно-историјски континуитет и цјеловитост Србије, те да
стога Срби морају бити благодарни према Ватикану. Заправо, у
питању је примјена папске праксе подилажења православним на-
родима, а нарочито онима војно пораженим или у непосредној
опасности од надмоћнијег непријатеља.
Ватикан је први признао сецесију Словеније и Хрватске из Ју-
гославије, и тиме благословио почетак ратног разарања СФРЈ-а,
на чему се хрватски предсједници приликом прославе дана хр-
ватске државности увијек захваљују – “на несебичној помћи у ме-
ђународном признавању Хрватске.” Заједно с Ватиканом то је ура-
дила и Њемачка, али и уз подршку атланске алијансе њемачко
признавање Хрватске и Словеније не би имало морално-поли-
тичку снагу с обзиром на њемачко наслеђе губитника и изазивача
Другог свјетског рата, то јест без подршке Ватикана као вјерског
вође атлантистичке `антикомунистичке` кампање према `источ-
ном блоку`.
Папизам је тако трећи пут у 20. вијеку предао православне
Србе суду евроатланске инквизиције, а данас их старом језуит-
ском стратегијом, сатјеране у ужу Србију, подводи наводним
непризнавањем “државе” Косово тј. ради лакшег превођења у
унију. Што је проширена и на ужу Србију клероусташка страте-
гија, девиза и доктрина Независне државе Хрватске, прокламова-
на од министра вјера НДХ-а, Мила Будака: “Један дио Срба ћемо
побити, други раселити, а остале ћемо покатоличити и претопи-
ти у Хрвате”.
Папско наводно `непризнавање државе` Косово јесте и морал-
но-политичка подршка проевропским партијама и пропапским
црквеним званичницима у Србији, оправдање процеса српских
политичких и религиозних евроатланских интеграција. Према
најновијим информацијама неизјашњавање Ватикана о статусу
`државе` Косова је предложено званичницима Ватикана управо
од српских пропапских и проевропских црквених и дипломат-
ских званичника после окупације Косова и Метохије, како се
не би прекинула сарадња с Ватиканом као кључним фактором
у евроатланским политичким и религиозним интеграцијама и
како се после потискивања папизма не би међу Србима `појачао
утицај` руске православне цркве, то јест прекинуо процес и кон-
тинуитет католичења православних Срба.
Познавалац политике папског прозелитизма, стратегије и
тактике Ватикана у историји и свијету, посебно према православ-
ним народима, академик Драгољуб Живојиновић у разговору
за новинску агенцују “Срна” је о односу Ватикана према Косову
рекао да је Ватикан у Хрватској због хрватске политике “чишћења”
православних Срба изгубио 400.000 потенцијалних католика, па
је папа Фрањо много опрезнији када је посриједи однос према
православљу. “Ватикан је велики губитник последњих ратова на
Балкану. Током рата и Туђмановом политиком `чишћења` Срби
су отишли из Хрватске. То значи да су они изгубили потенцијал-
не католике, који би за десет или 20 година били поунијаћени и
постепено преведени у католичку веру”.
Академик Живојиновић процјењује да је могуће да је папино
интересовање за опстанак малог броја католика на Косову и
Метохији и њихову будућност нешто што га спречава да донесе
одлуку о признавању Косова. “Признавање би се, вероватно, за-
вршило катастрофом за то мало католика који живе по градо-
вима, а већ их је велики број с Косова отишао у Хрватску”. Он
напомиње да не постоји “папски докуменат који би био јасан и
на основу којег би могло да се каже да се папа јасно изјаснио о
односу према православљу или Косову”.

* * *
У одређеним политичким околностима потписивање споразума
с представницима НАТО-а могло би се оправдати као попушта-
ње пред надмоћнијом војном силом ради физичког опстанка
народа, што у Србији и Црној Гори није случај, али потписивање
пакта с Ватиканом представља одрицање и духовне суверености,
добровољно признавањe религиозног и духовног евроатланског
патернализма коју симболизује папство, а што је погубније од
признавања и пристајања на војно ропство.
Залог ослобођења од војног ропства јесте очување духовне
слободе и суверености, духовно-историјске свијести и предања,
то јест иторијског и вјерског права на ослобођење отачаства и
после подношења дуговјековног ропства. Признавање ауторитета
папства, напротив, увијек подразумијева пристајање на политич-
ко и религиозно подаништво, на добровољно одрицањe ослобо-
ђења од ропства. Учлањењењем у унију народа и држава папског
пастирског похођења, признаје се политичко и етичко право ка-
толичком клерикалном колонијализму, тј. евроатланском војно−
вјерском интервенционизму.
Када држава Ватикан даје некоме неко право, то су увијек ко-
лонијално право и данајски дарови, а посебно према православ-
нима католички колонијализам има духовну димензију, подразу-
мијева одрицање политичког, али и историјиског и религиозног
права. Најочигледнији примјер те врсте видимо када Српска пра-
вославна црква својим саопштењима апелује да се не врши про-
зелитизам према преосталим православним Србима на подруч-
ју Хрватске превођењем у римокатолицизам, а истовремено се
залаже за остваривање одличних односа с Ватиканом.
На политичком нивоу можемо направити условно поређење
православног односа прам папизму с односом државника Србије
према званичницима самопроглашене државе Косово, када од-
бијају да присуствују званичним међудржавним скуповима у
присуству представника 'државе' Косово, или када с 'косовским'
званичницима праве споразуме и тако им признају државни ле-
гитимитет, а одричу српско политичко и историјско право по-
вратка, ослобађања отачаства и успостављања српске суверено-
сти на Косову и Метохији.

* * *
Политичком и медијиском манипулисању по правилу претходи
манипулисање на нивоу архетипске и митске свијести народа,
спровођење својеврсног историјског инжињеринга, као што је ју-
гословенско стогодишње спиновање српске историјске свијести
учитавањем преиначеног православног предања Косовског за-
вјета, као жртве и оданости средњовјековних српских витезова
у одбрану Европе, да би спасили ватиканске ломаче 'хришћанске'
Европе и да би опстао папизам у Риму. Популарна представа о по-
слању Срба као браниоца европске цивилизације од азијатских
хорди, дио је пропаганде у процесу европских интеграција, ко-
лонијалистичке пропаганде упаковане у романтичарски миље
англосаксонског епа, која и поред сурових отрежњења у задњих
сто година и данас налази неплаћене присталице међу Србима.
Косовски бој није првенствено био одсудна одбрана од осман-
ског освајача, већ прије свега опредјељење и завјет за одбрану о-
тачаства и вјере предака од латинског кривовјерја, одбрана од
османлија, али прије свега од ултиматума тадашње латинске
Европе. Средњовјековна стратегија `свете алијансе` према право-
славним Србима није се разликовала од данашње евроатланског
пакта. Доктрина `свете алијансе` и `свете столице` оличена у та-
дашњем евроцентризму и римском католицизму, према ване-
вропским `варварским` народима и религијама била је и у држав-
ном и духовном смислу колонизаторска, а према православнима
имала је додатну прозелитску мисију, као према `шизми`, раскол-
ницима и јеретицима које је потребно привести `правој вјери` и
`покајању`.
Православна `шизма` била је препрека успостављању једнопо-
ларног папског патернализма, свједок папског узурпирања прво-
свештеничких права и самопроглашења `папског примата`. Зато
је `спасавање шизматика` подразумијевало сва средства, укључу-
јући и насилна, а која су теолошком теоријом римокатолицизма
била оправдана, од ватиканских подрумима до јавних ритуалних