Огњен Војводић

Папске посјете и пет римокатоличких мисионарских мантри

спаљивања `јеретика`, али и подстицања и помагања номадских
исламских племена на освајачке походе, на православне `шизма-
тике`, а да би православно племство и народи били присиљени
на папску унију и европску војну `помоћ` због `османске опасно-
сти`. Заправо, као што данас евроатланска алијанса манипулише
исламом у притиску на православне народе и све суверене земље
свијета у циљу успостављања глобалне доминације.

Папско право на посјете и планетарни патернализам
Да ли се неко запитао, какав је то “хришћански” великодостој-
ник којега није брига шта у православним земљама изазива само
најава његовог доласка, а какве последице је изазивао и може иза-
звати његов долазак? Или, каква је то глобалистичка 'хришћанска
вриједност која оправдава сва средства и жртве ради папског по-
хођења православних и иновјерних земаља и народа? Нико није
поставио то питање, јер се ради о 'светој ствари', а не само поли-
тичкој, папском праву на пастирско-политичко похођење плане-
те. Заправо, освајачком и окупаторском планетарном праву које
се не разликује од окупаторског беговског права да посјети кућу
и приватност раје када жели, што је већина Срба заборавила пе-
товјковну патњу и понижавање предака.
Од осмог вијека папство се издвојило у засебну политичко-ре-
лигиозну институцију са самопрокламованим религиозним ко-
дексом. После и формалног одвајања од матичне Источне Цркве
у ХI вијеку римски патријарх – папа, после самокрунисања пр-
восвештеничком круном, што знамо из историје папског про-
зелитизма, крунише се и круном политичке непогрешивости и
власти, те се поред вјерске прогласио и сувереном војне власти,
што знамо из историје крсташких похода. Будући 'непогрешив' у
вјери и вршењу политичке власти, папа се прогласио и царем уче-
ности, неприкосновеним у области науке, што знамо и из исто-
рије ломача.
Папа од тада више није само поглавар једне од религија с ко-
јом можемо успоставити однос толеранције, или равноправних
односа, већ самопроглашени суверен васељенске власти, а Вати-
кан алегорија идеје једне светске државе. Постулат папског учења
јесте догма о папском примату, прејемству на неограничену ду-
ховну и земаљску власт, глобалну духовну и политичку сабор-
ност, из чега је изведена догма о непогрешивости римског поти-
фека као Христовог намјесника на земљи – видљивој глави цркве.
Стога сусрети православног свештенства с папом, као и су-
срети политичких представника православног и неправослвних
народа, ако нису само на нивоу бирократског уређивања међудр-
жавних односа, увијек знак признавања пастирског и политич-
ког поглаварства институције папства. Зато је одлазак у Ватикан
увијек поклоњење, а дочек папе увијек признавање духовног и
политичког ауторитета Ватикана, повиновања папској прелести
и политици, а одрицање хришћанског предања. Папске посјете
увијек имају политичко-религиозно значење одређено римока-
толичким тумачењем вјере и политике, тј. како своје европско
историјско-религиозно право тумачи папизам, законодавац ду-
ховних и земаљских закона, а не како то “домаћин” доживљава.
“Непогрешиви” научник и свештеник,'намјесник божији на
Земљи', с кључевима раја и пакла и неприкосновеним познава-
њем природних и друштвених наука, своје “свезнање” у римока-
толичкој историји посвједочио је ритуалним спаљивањем свих
који су одрицали папски примат. Књижевници, умјетници, др-
жавници, научници, богослови у времну владавине папизма у
западној Европи, који нису хтејли да се покоре папској ”светој”
самовољи, какве није било ни код римских царева, уточиште су
једино налазили у независним краљевинама. Од кога незави-
сних? Од папског поретка, прве орвеловске глобалне пастирске
присмотре “великог брата”, првог политички и религиозно про-
кламованог права на познавање приватног и друштвеног живота,
контроле свијета и свијести, која је подразумијевала исповијест
мисли и осјећања.
Однос православних према папизму, донекле можемо упоре-
дити и с односом према расколницима у Српској православној
цркви, македонским расколом или расчињеним калуђером који
се ставио на чело самопроглашене 'црногорске цркве' то јест у
политичку службу атеистичке богоборне партије на власти у
Црној Гори, као што свештеници и вјерници СПЦ-а не дозвоља-
вају присуство расколника на црквеним скуповима, да својим
присуством не би са њима остваривали и формалну физичку за-
једницу, а тиме административни и вјерски легитимитет, такав
је вјековима био и канонски однос православних према папи и
папизму. Али, рашчињени свештеници који су прогласили ”цр-
ногорску цркву”, засновану на племенско-политичком престижу
и атеистичком сукобу партије на власти с православном црквом,
у вјерском смислу не могу се упоредити с папским расколом, јере-
тичким идејама и учењем о Богу и Цркви.
Више на свијету не постоје владари с таквим самопроглаше-
ним прерогативима свјетске моћи, осим у пренесеном значењу
америчког предсједника, који је духовно-политичка последица
папизма то јест религиозне римокатоличке идеологије, чија су
крајност и реакција блудни синови папизма − протестанти. У
протестантизму, као примијењеном папизму, сваки европљанин
себе је видио као малог папу – непогрешивог европљанина, а про-
тестантска теолошка теорија предодређења (предестинације) ре-
лигиозно-политички је унапредила пројекат евроцентричног по-
ретка свијета. Дакле, из парадигме папске 'свете самовоље' изве-
дена је европска идеологија индивидуализма, о `светињи` личне
воље и прохтјева у односу на опште и свето – односно на свијет
и Земљу.

Плодови папизма
Злодјела инспирисана папским погрешним тумачењем Светог
Писма никада нијесу осућена у папској доктрини, напротив, оп-
равдана су римокатоличким учењем. Цјелокупну политичко-про-
зелитску праксу папизма крајем 19. вијека аболирао је Први вати-
кански сабор 1870. године, проглашењем догмата о непогрешиво-
сти римског папе, а потврдио га је Други ватикански сабор 1962.
године. Прокламујући “јерес над јересима” како је Свети Јустин
Ћелијски називао догмат о папском примату, Ватикан је прогла-
сио за безгрешна сва папска прошла и будућа поступања, исто-
ријска и будућа недјела.
Тако и геноцид почињен у Другом свјетском рату над право-
славним Србима из те перспективе добија другу димензију, зато
1998. године папа Јован Павле други проглашава Алојзија Сте-
пинца римокатоличког идеолога геноцида над православним
Србима за блаженог, а његов наследник папа Бенедикт за Сте-
пинца пише “да је Степинац био један божији Хрват, каквог је
Данте опјевао у последњем пјевању “Раја” у “Божанственој коме-
дији”. Садашњи папа, као и његови претхоници, уподобио је свој
наступ политици евроатланске алијансе и предлаже политику
`помирења` с православљем, управо када је православна Русија
војно ојачала и прекинула једнополарну доминацију евроатлан-
ске `свете` алијансе.
Крваве трагове католичког колонијализма историјски прати-
мо од крсташких ратова, од када папство дјелује кроз 'свету' вој-
но-вјерску мисију покоравања Истока и освајања 'новог свијета'.
Позната је папска духовна доктрина мисије 'милосрђа' према 'вар-
варима и шизматицима', изливање 'божије правде' и силе на 'кри-
вовјерне'. Данас се крсташки војно-вјерским походи спроводе у
програму `хуманитарног` евроатланског интервеционизма, као
походи 'Милосрдног анђела' на Републику Српску, Србију и Црну
Гору, а потом широм средоземног ваневроатланског свијета од
Србије, до Сирије.
Под жигом отоманског мањег зла, српски народ је био зашти-
ћен од папског планетарног “покрштавања”; али, после ослобо-
ђења од отоманског ропства, под прозелитским и освајачким
походима папско-протестантске Европе, Срби су доживјели већа
страдања него за пет вјекова под отоманским ропством.
У два свјетска рата Срби подносе милионске жртве у геноци-
дним војно-вјерским римокатоличким и клеро-фашистичким
пројектима. Пројекат погрома над православним Србима кулми-
нира геноцидом у комлексу логора Јасеновац у Другом свјетском
рату, а крунише се 1995. године протјеривањем православних
Срба с подручја данашње државе Хрватске у војној операцији
евроатланске алијансе Олуја, и на крају 20. вијека спектаклом зло-
чина − НАТО бомбардовањима Републике Српске, Србије и Црне
Горе. Али, оно што вјековима нијесу успјели душмани силом, што
је одбрањено и сачувано прегалаштвом и подвигом православ-
них пастира и народа, наумили су да ураде Срби колонијалног
карактера, а космополитских назора, до данас најбољи извођачи
европског екуменског скеча у Србији и Црној Гори. Историчари-
ма цркве познато је да у историји римокатолицизма истакнуту
улогу имају словенски следбеници папизма, као у Украјини и на
Балкану, као што историји није позната тачка на земаљској кугли
на којој мисионари папизма нису посијали сјеме раздора и сукоба.
Свједоци смо учинка украјинског унијатизма, злочина украјин-
ских унијата над властитим народом.
Дозивање Ватикана дозивање је несреће, сукоба и ратова. Не-
ма земље и народа у којима присуство ватиканске политике није
било посредни или непосредни инспиратор немира и кравопро-
лића. Мали број народа је у протеклих десет вјекова мимоишао
бич римокатоличке “просвјете”, али се они уистину могу назвати
срећним и благословеним народима. Од десетог вијека папски
мисионари су на бродовима освајчкох евроатлантских сила сти-
зали у најудаљеније европске колоније и крајеве свијета, али су
трезвени народи успјевали уз божију помоћ да се одбране од на-
језде папских мисионара, али су ријетки примјери призивања не-
среће и проклетства у свој дом, залагања за веће римокатоличко
присуство у својој земљи и потписивања споразума о дугорочној
сарадњи, као што раде партије на власти у Србији и Црној Гори.

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ]

Слични текстови


Ристo Одавић
Нада српске голготе

Бошко Јовичић
Каинизам, крцунизам и светосавље

Мирослав Максимовић
Мио страх: Трагом предака

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026