Папске посјете и пет римокатоличких мисионарских мантри

спаљивања `јеретика`, али и подстицања и помагања номадских
исламских племена на освајачке походе, на православне `шизма-
тике`, а да би православно племство и народи били присиљени
на папску унију и европску војну `помоћ` због `османске опасно-
сти`. Заправо, као што данас евроатланска алијанса манипулише
исламом у притиску на православне народе и све суверене земље
свијета у циљу успостављања глобалне доминације.

Папско право на посјете и планетарни патернализам
Да ли се неко запитао, какав је то “хришћански” великодостој-
ник којега није брига шта у православним земљама изазива само
најава његовог доласка, а какве последице је изазивао и може иза-
звати његов долазак? Или, каква је то глобалистичка 'хришћанска
вриједност која оправдава сва средства и жртве ради папског по-
хођења православних и иновјерних земаља и народа? Нико није
поставио то питање, јер се ради о 'светој ствари', а не само поли-
тичкој, папском праву на пастирско-политичко похођење плане-
те. Заправо, освајачком и окупаторском планетарном праву које
се не разликује од окупаторског беговског права да посјети кућу
и приватност раје када жели, што је већина Срба заборавила пе-
товјковну патњу и понижавање предака.
Од осмог вијека папство се издвојило у засебну политичко-ре-
лигиозну институцију са самопрокламованим религиозним ко-
дексом. После и формалног одвајања од матичне Источне Цркве
у ХI вијеку римски патријарх – папа, после самокрунисања пр-
восвештеничком круном, што знамо из историје папског про-
зелитизма, крунише се и круном политичке непогрешивости и
власти, те се поред вјерске прогласио и сувереном војне власти,
што знамо из историје крсташких похода. Будући 'непогрешив' у
вјери и вршењу политичке власти, папа се прогласио и царем уче-
ности, неприкосновеним у области науке, што знамо и из исто-
рије ломача.
Папа од тада више није само поглавар једне од религија с ко-
јом можемо успоставити однос толеранције, или равноправних
односа, већ самопроглашени суверен васељенске власти, а Вати-
кан алегорија идеје једне светске државе. Постулат папског учења
јесте догма о папском примату, прејемству на неограничену ду-
ховну и земаљску власт, глобалну духовну и политичку сабор-
ност, из чега је изведена догма о непогрешивости римског поти-
фека као Христовог намјесника на земљи – видљивој глави цркве.
Стога сусрети православног свештенства с папом, као и су-
срети политичких представника православног и неправослвних
народа, ако нису само на нивоу бирократског уређивања међудр-
жавних односа, увијек знак признавања пастирског и политич-
ког поглаварства институције папства. Зато је одлазак у Ватикан
увијек поклоњење, а дочек папе увијек признавање духовног и
политичког ауторитета Ватикана, повиновања папској прелести
и политици, а одрицање хришћанског предања. Папске посјете
увијек имају политичко-религиозно значење одређено римока-
толичким тумачењем вјере и политике, тј. како своје европско
историјско-религиозно право тумачи папизам, законодавац ду-
ховних и земаљских закона, а не како то “домаћин” доживљава.
“Непогрешиви” научник и свештеник,'намјесник божији на
Земљи', с кључевима раја и пакла и неприкосновеним познава-
њем природних и друштвених наука, своје “свезнање” у римока-
толичкој историји посвједочио је ритуалним спаљивањем свих
који су одрицали папски примат. Књижевници, умјетници, др-
жавници, научници, богослови у времну владавине папизма у
западној Европи, који нису хтејли да се покоре папској ”светој”
самовољи, какве није било ни код римских царева, уточиште су
једино налазили у независним краљевинама. Од кога незави-
сних? Од папског поретка, прве орвеловске глобалне пастирске
присмотре “великог брата”, првог политички и религиозно про-
кламованог права на познавање приватног и друштвеног живота,
контроле свијета и свијести, која је подразумијевала исповијест
мисли и осјећања.
Однос православних према папизму, донекле можемо упоре-
дити и с односом према расколницима у Српској православној
цркви, македонским расколом или расчињеним калуђером који
се ставио на чело самопроглашене 'црногорске цркве' то јест у
политичку службу атеистичке богоборне партије на власти у
Црној Гори, као што свештеници и вјерници СПЦ-а не дозвоља-
вају присуство расколника на црквеним скуповима, да својим
присуством не би са њима остваривали и формалну физичку за-
једницу, а тиме административни и вјерски легитимитет, такав
је вјековима био и канонски однос православних према папи и
папизму. Али, рашчињени свештеници који су прогласили ”цр-
ногорску цркву”, засновану на племенско-политичком престижу
и атеистичком сукобу партије на власти с православном црквом,
у вјерском смислу не могу се упоредити с папским расколом, јере-
тичким идејама и учењем о Богу и Цркви.
Више на свијету не постоје владари с таквим самопроглаше-
ним прерогативима свјетске моћи, осим у пренесеном значењу
америчког предсједника, који је духовно-политичка последица
папизма то јест религиозне римокатоличке идеологије, чија су
крајност и реакција блудни синови папизма − протестанти. У
протестантизму, као примијењеном папизму, сваки европљанин
себе је видио као малог папу – непогрешивог европљанина, а про-
тестантска теолошка теорија предодређења (предестинације) ре-
лигиозно-политички је унапредила пројекат евроцентричног по-
ретка свијета. Дакле, из парадигме папске 'свете самовоље' изве-
дена је европска идеологија индивидуализма, о `светињи` личне
воље и прохтјева у односу на опште и свето – односно на свијет
и Земљу.

Плодови папизма
Злодјела инспирисана папским погрешним тумачењем Светог
Писма никада нијесу осућена у папској доктрини, напротив, оп-
равдана су римокатоличким учењем. Цјелокупну политичко-про-
зелитску праксу папизма крајем 19. вијека аболирао је Први вати-
кански сабор 1870. године, проглашењем догмата о непогрешиво-
сти римског папе, а потврдио га је Други ватикански сабор 1962.
године. Прокламујући “јерес над јересима” како је Свети Јустин
Ћелијски називао догмат о папском примату, Ватикан је прогла-
сио за безгрешна сва папска прошла и будућа поступања, исто-
ријска и будућа недјела.
Тако и геноцид почињен у Другом свјетском рату над право-
славним Србима из те перспективе добија другу димензију, зато
1998. године папа Јован Павле други проглашава Алојзија Сте-
пинца римокатоличког идеолога геноцида над православним
Србима за блаженог, а његов наследник папа Бенедикт за Сте-
пинца пише “да је Степинац био један божији Хрват, каквог је
Данте опјевао у последњем пјевању “Раја” у “Божанственој коме-
дији”. Садашњи папа, као и његови претхоници, уподобио је свој
наступ политици евроатланске алијансе и предлаже политику
`помирења` с православљем, управо када је православна Русија
војно ојачала и прекинула једнополарну доминацију евроатлан-
ске `свете` алијансе.
Крваве трагове католичког колонијализма историјски прати-
мо од крсташких ратова, од када папство дјелује кроз 'свету' вој-
но-вјерску мисију покоравања Истока и освајања 'новог свијета'.
Позната је папска духовна доктрина мисије 'милосрђа' према 'вар-
варима и шизматицима', изливање 'божије правде' и силе на 'кри-
вовјерне'. Данас се крсташки војно-вјерским походи спроводе у
програму `хуманитарног` евроатланског интервеционизма, као
походи 'Милосрдног анђела' на Републику Српску, Србију и Црну
Гору, а потом широм средоземног ваневроатланског свијета од
Србије, до Сирије.
Под жигом отоманског мањег зла, српски народ је био зашти-
ћен од папског планетарног “покрштавања”; али, после ослобо-
ђења од отоманског ропства, под прозелитским и освајачким
походима папско-протестантске Европе, Срби су доживјели већа
страдања него за пет вјекова под отоманским ропством.
У два свјетска рата Срби подносе милионске жртве у геноци-
дним војно-вјерским римокатоличким и клеро-фашистичким
пројектима. Пројекат погрома над православним Србима кулми-
нира геноцидом у комлексу логора Јасеновац у Другом свјетском
рату, а крунише се 1995. године протјеривањем православних
Срба с подручја данашње државе Хрватске у војној операцији
евроатланске алијансе Олуја, и на крају 20. вијека спектаклом зло-
чина − НАТО бомбардовањима Републике Српске, Србије и Црне
Горе. Али, оно што вјековима нијесу успјели душмани силом, што
је одбрањено и сачувано прегалаштвом и подвигом православ-
них пастира и народа, наумили су да ураде Срби колонијалног
карактера, а космополитских назора, до данас најбољи извођачи
европског екуменског скеча у Србији и Црној Гори. Историчари-
ма цркве познато је да у историји римокатолицизма истакнуту
улогу имају словенски следбеници папизма, као у Украјини и на
Балкану, као што историји није позната тачка на земаљској кугли
на којој мисионари папизма нису посијали сјеме раздора и сукоба.
Свједоци смо учинка украјинског унијатизма, злочина украјин-
ских унијата над властитим народом.
Дозивање Ватикана дозивање је несреће, сукоба и ратова. Не-
ма земље и народа у којима присуство ватиканске политике није
било посредни или непосредни инспиратор немира и кравопро-
лића. Мали број народа је у протеклих десет вјекова мимоишао
бич римокатоличке “просвјете”, али се они уистину могу назвати
срећним и благословеним народима. Од десетог вијека папски
мисионари су на бродовима освајчкох евроатлантских сила сти-
зали у најудаљеније европске колоније и крајеве свијета, али су
трезвени народи успјевали уз божију помоћ да се одбране од на-
језде папских мисионара, али су ријетки примјери призивања не-
среће и проклетства у свој дом, залагања за веће римокатоличко
присуство у својој земљи и потписивања споразума о дугорочној
сарадњи, као што раде партије на власти у Србији и Црној Гори.