Папске посјете и пет римокатоличких мисионарских мантри

измислила и инструментализовала. Од латинског освајања Кон-
стантинопоља 1204. године и седамдесетогодишње окупације, а
потом поступног османског освајања византијиског царства и
Константинoпоља 1453. године, чија окупације траје до данас, `света
алијанса` у савезу с исламским номадским племенима и преко му-
слиманског војног притиска, условљавала је византијске цареве,
као и данас православне народе, признавањем папског примата
зарад пружања војне помоћи у одбрану од османске опсаде.
Крсташки и муслимански походи у освајању византијиског
царства су заправо сусрет латина и муслимана, двије компати-
билне освајачке војно-религиозне идеологије. Стратешки савез
који кулминира узајамним освајањима Константинопоља, то јест
од када траје њихов стратешки савез и партнерство. У латинском
и касније османском освајањау Константинопоља, муслимански
фактор је био средство у остваривању европских стратешких ци-
љева. Свраха крсташких похода, покретаних ради одбране од на-
језде ислама, заправо је заузимање стратешких позиција на сре-
доземљу и погодних територија за ширење колонијализма. Сред-
њовјековна стратегија сукоба латина с муслиманима истовјетна је
данашњем НАТО селективном бомбардовању положаја ИСИЛА-а.
`Брига` због угрожености ‘хришћанских’ вриједности од ислам-
ског терора и данас је повод за покретање крсташких пљачкашко−
економских и прозелитских војно-вјерских похода на Исток. Ка-
ко у рушењу византијског православног царства, тако и према
православној царској Русији, или касније Совјетском савезу, а
данас против Руске федерације или православних народа Балка-
на, атлански пакт користи ислам као иструмент притиска и оруђе
за обављање прљавих послова. И данас римокатоличка мисија
са стратезима евроатланског војног пакта копа ровове дуж руске
границе и поставља базе будуће војно−вјерске инвазије. Евроа-
тлантска манипулација исламом у ширењу страха од свеприсут-
ног непријатеља наставак је старе стратегије повода покретања
крсташких похода у одбрану `хришћанских светиња` од ислами-
зма, а ради рушења, окупације и пљачке православног Византиј-
ског царства, као касније руског, као јединих такмаца успоста-
вљању евроатланске једнополарне свјетске доминације.
Римокатоличка стратегија према православљу од средњег
вијека је непромијењена. Принцип паралелног притиска на пра-
вославне народе, подстицања исламске најезде и 'предлагања' при-
хватања папске уније као уточишта, европска унија користи од
средњег вијека. Као што данас за евроунијате у претприступним
преговорима за чланство Србије у ЕУ значе 'отшкринута врата
Брисела`, тако су у средњем вијеку 'отворена врата Ватикана пред-
стављала за поунијаћене поданике утопистички сан о вјечном
царству земаљском.
Између папске употребе ислама и инквизиције, нема суштин-
ске разлике. Инквизиција и ислам су средства којима се папизам
служи у борби против православља, као вјере и персонификације
ванватиканског слободног свијета, као религиозног такмаца на
путу остварења папског поглаварства. `Света алијанса` и `света
столица` су користили ислам у обрачуну с Византијом, а касније
царском Русијом, као с такмацима у успостављању једнополар-
ног евроатланског свијета. Исламски монотеизам ће замијенити
православље на Истоку, а инквизиција ће се преобратити у про-
тестантизам, практични и примијењени папизам, у ”непогреши-
вост” европског човјека и цивилног правосуђа, што данас персо-
нифукује Хашки трибунал.
Када у крсташким походима евроатлански пакт није могао
војном силом да савлада војну одбрану, по правилу наступала је
папска подршка − римокатоличка 'мека моћ'. Али, у евроатланској
војно-вјерској стратегији, папство наступа и прије војне 'интер-
венције', као предлагач иновјерним народима добровољног поко-
равања `светој` алијанси. Народи који не прихвате папску поли-
тичко-пастирску препоруку третирају се као 'јеретици' и предају
суду инквизиције, гдје као јеретик на мукама “увиђају истину”,
кају се и прихватају 'праву вјеру'.
Као што је 'јеретик' пред судом инквизиције изнуђеним пока-
јањем `признавао` папски примат и папу за намјесника божијег
на Земљи, тј. оно што је инквизитор препоручио `грешнику` то
је `покајаник` на мукама увиђао и `кајао` се, после чега се по ми-
лости `божијој` његово тијело предавало огњу прочишћења на
ломачи. На исти начин данас српски политичари потписују пап-
ске и бриселске споразуме, а потом декламују хуманистичке и
протестантске теорије прогреса, иако знају да њихова земља и
народ неће бити заштићени од муслиманске најезде коју је ин-
спирисао и спроводи евроатлански пакт, већ ће их предати ин-
квизицији ИСИЛ-а.
Папизам и данас долази на стратишта која је инспирисао да по-
ражене народе 'покрштава', да их из 'хришћанског милосрђа', као
инквизиција 'покајаног јеретика' после мучења и пристанка на са-
радњу 'спасава огњем очишћења', препуштањем исламској инвази-
ји и инквизицији или колатералној штети, пошто по расистичко-
религиозној теорији евроцентризма ваневропски нису достојни
`изузетности` папско-протестантске потрошачке заједнице.
Трећа демагошка мантра подвођења православних под папско
окриље, јесте приказивање папских посјета православним наро-
дима као прилике да се демистификује папски култ. Наиме, као
начин да православни у непосредном сусрету с папом коначно
разагнају фаму папског мита. У ствари, ради се о психолошком
трику којим се православни вјерници наводе на раскид с право-
славним мистицизмом и било каквим озбиљним и смисленим
доживљајем вјере. Заправо, о начину увођења религиозног плу-
рализам међу православне вјернике, што подразумјева релативи-
зовање вјерских истина и моралних норми, а затим западање у
религиозну равнодушност и конзумеристички однос према вјери.
Сврха такве демагогије јесте свођење вјере на психолошку
раван, на ниво морализма којим се у психолошком смислу увијек
може манипулисати релативизовањем моралних критерију-
ма, посматрањем истине с више страна, у односу на различите
друштвено-политичке околности и интересе. Захтејви времена
и потрошачки прохтјеви постављају се као мјера и међувјерских
односа, те се и на однос православља према папизму примјењују
закони слободног трежишта, то јест правила и принципи прогре-
са, а што у религиозном смислу подразумијева стање глобалног
сверелигиозног вавилонског мијешања.
Проблем односа с папизмом јесте папизам као такав, не само
као посебна религиозна организација и институција која се одво-
јила од цркве, већ папизам као посебно учење о религиозно-по-
литичком лидерству, поглаварству и облик владавине који је су-
протан и противан хришћанском учењу о црквеној власти, али
и предхришћанском римском наслеђу култа и власти царева,
наиме, који подразумијева примат и право на `васељенску власт`,
државну и духовну, али и право власти над личним душевним
животом човјека.
Папско начело владања и примата се заснива и оправдава
римокатоличким програмским учењем о божијој природи, фор-
мираним примјеном правничке теорије на теологију, а у оквиру
пројекта папоцентризма као религиозне основе и оправдања гео-
политичког евроцентризма. Постулат тог учења су приписива-
ње психолошких својстава личностима Свете Тројице, увођење
антропоморфизама у божије постојање, али и тумачење божијег
постојања кроз космолошке и законе природе, познато као `фи-
лиокве`, из којег се посредно изводи право и способност човјека
– епископа да као посредник божији може да стекне способности
преко посебних благодати за трон владара Васељене и пренесе их
на наследника.
Зато није важно да ли се понтифек појављује као пацифиста
или воно-вјерски вођа, као религиозни револуционар или паро-
дија хришћанског пастира, или кроз квазиправославни дожи-
вљај `демистификације` папског култа, јер његово `појављивање`
и `путовања` представљају традицију поштовања папизма као
парадигме, а данас његова мисија испуњава и мистицизам мани-
фестован опсеном сведозвољености као некада `светим` страхом,
прилагођавањем поглаварства `потребама` планетарне попу-
лације потрошача, заробљене мноштвом страсти и слобода, као
средњовјековна послушничка паства системом забрана основних
човјекових права и приватности.

Заштита заједничких хришћанских или атеистичких вриједности
У десетовјековној историји папског прозелитизма најперфиднији
мисионарски метод, и мисионарска мантра коју је папска пропа-
ганда најпродуктивније ширила, јесте заговарање заједништва
римокатолицизма и православља због угрожених хришћанских
вриједности на Земљи. Заправо, због `заједничке забринутости`
и одбране угрожених `заједничких вјерских вриједности’ у савре-
меном секуларистичком свијету, `како би се дао ефикаснији од-