Папске посјете и пет римокатоличких мисионарских мантри

говор на основне проблеме и изазове савремености у секуларном
друштву и како би се заштитили хришћани од гоњења, у првом
реду на Блиском Истоку.`
Од крсташких похода до данас евроатлантска алијанса у наме-
тању једне свјетске религије није користила такву моралистичку
стратегију `меке моћи`. Православнима се предочава ‘неопходност’
приближавања папизму ради спасавања `хришћанства` на Зем-
љи и Западу, и одбране угрожених основних норми хришћанског
живота. Пошто су у евроамеричком секуларистичком свијету црк-
ве празне, а хришћанска вјера `нестала`, а на православном Истоку
побожност у порасту, потребно је притећи у помоћ `посусталом`
папизму и протестантизму са свјежим снагама православних вјер-
ника. И у таквој трагикомичној `теолошкој` калкулацији и про-
паганди, коју ревносно шире и ‘православне’ присталице папизма
и атлантизма, препознаје се злодух самопорицања смисла хри-
шћанске саборности и предања, а изнад свега панична потреба
бјежања у ванправославни западноеропски свијет религиозног
релативизма и равнодушности.
Пропагандну димну завјесу `помирења` пред православним
свијетом, папизам тактички прави због престројавања и припре-
ма крсташког похода на Исток. Таква папска програмска пропа-
ганда првенствено је усмјерена према православној Русији као
пријетњи једнополарном свијету евроатланске војно−вјерске али-
јансе. Такође је усмерена и на скретање пажње с активности уни-
јатске мисије на подручју Русије у Украјини, као и Балкана, где је
узрочник вјековних вјерских и националних сукоба и ратова, а
усмјеравање пажње на Блиски Исток и `заједничког спољашњег
друговјерног` непријатеља.
Које су то ‘заједничке хришћанске’ вриједности правосла-
вља и римокатолицизма? Ко вјерује да је папизам у Европи залог
хришћанских вриједности, a не узрок опште духовне и моралне
пропасти? Да ли је то папско погрешно учење о браку односно
безбрачности свештенства, проистеклом из примитивног поима-
ња природе жене? Да ли је то папско паганско-примитивно тума-
чење ријечи Јеванђеља о `огњу очишћења` као тварној ватри ко-
ја `прочишћује`, а одакле је изведена `теолошка` теорија и примје-
њивана као ритуално спаљивање `јеретика`; а која се доследно
примјењивала од средњовјековних ломача до Аушвица и Јасенов-
ца? Језиве језуитске схоластичке теорије су многобројне и вјеко-
вима су уткиване у начела и основе евроамеричког културног и
религиозног живота.
“Уосталом, нису Христа тамо науке помрачиле, како то тврде
либерали, то се десило и пре наука када је западна црква унака-
зила Христов лик, када се претворила у Римско царство и када
се поново оваплотила у облику Папства. Заиста, на Западу нема
више хришћанства, нема цркве; мада има још много хришћана
и њих никада неће сасвим нестати. Католицизам није више хри-
шћанство, он прелази у идолопоклонство, а протестантизам се
гигантским корацима приближава атеизму и колебљивој, нестал-
ној (не вjечитој) науци о моралу. (Ф. М. Достојевски: Дневник пис-
ца 1877–1881, стр. 454)
Дакле, пошто је православље очувало хришћанско предање,
захваљујући и раскиду с папизмом као погрешним тумачењем
Светог Писма и политичком злоупотребом вјере, данас је потреб-
но да ради `очувања хришћанских вриједности` уђе у заједницу
с папизмом. Заправо, да прихвати папске постулате политичке
злупотребе религије и изопачена `хришћанска` начела, и тако на
догматској духовној и политичкој равни прихвати папско про-
клетство и заједничку духовну смрт. Наиме, `потребно` је право-
славље присајединити папско-протестантској психопатолошкој
интепретацији хришћанства која је и произвела европски ан-
тихришћански секуларизам, а од које се клоне сви слободоумни
Европљани, да заснује заједницу са секуларистичким сурогатом
хришћанства и почне празновања хришћанских празника на на-
челима и начин инстант културе пригодних свечаности, за које
комунистичка забрана религиозности за хришћанство предста-
вља божији благослов.

Српски синдром самопотирања
У евроатланском вавилонском пројекту значајну улогу на Балка-
ну и словенском православном питању има `српски синдром`. На-
име, Србима својствен својеврсни стечени порив самопорицања
своје државне и духовне суверености, одсуства смисла и сврхе за
постојањем српског друштва и државе као српске у културно-ис-
торијском смислу, а што је последица стогодишњег спровођења
на Србима јединственог југословенског екуменистичког експери-
мента. Историчарима је познат примјер српске `пирове побједе`
у Великом рату, `српске голготе` која се завршила формирањем
КСХС-а, касније Краљевине Југославије, то јест првим примјером
добровољног укидања властите државе од стране народа побјед-
ника, а у корист побијеђених непријатеља, и свог вјерског иденти-
тета у корист друговјерног и у вјерском рату побијеђеног народа,
а у име `универзалног` ванправославног и вансрпског јединства.
Српски фатализам, можемо га назвати и `јасеновачки синдром`,
поравнавања православног предања са папизмом или другим
глобализмом данас се спроводи на непосредан начин. Као прије
сто година и данашњи србојугословени заговарају ванправослав-
но уједињење, али на глобалном плану, прије свега изједначавање
православља с папизмом, а управо после духовне побједе пра-
вославља, јер како тврде православље је очувало вјеру под пето-
вјековним исламским ропством и после 70 година комунизма, а
Европљани су је под папизмом и протестантизмом напустили.
Данас србојугословени заговарају прикључење Срба `новом`
универзалном политичком пројекту, а као предност наводе `срп-
ску сигурност` у `систему одбране` апстрактних вриједности ев-
ропског ‘хришћанског’ хуманизма, заправо атеистичког, кори-
стољубивог путничко-потрошачког стила друштвеног и `духов-
ног` живота. У безбједоносном погледу за српски интерес и оп-
станак пакт с папизмом, као и у прошлости и данас је погубна
позиција, и то у најбољем случају најамничка. Сјетимо се да је као
предност и разлог формирања прве Југославије навођен разлог
српске сигурности у већој вишенационалној заједничкој држави
у којој ће бити заштићени од `заједничког` непријатеља.

Папско-потрошачки поредак
Најусавршенија `духовна` демагогија коју је користила папска про-
паганда јесте мисионарска мантра `бриге` због угрожености `ос-
новних хришћанских` начела и норми друштвеног живота на
Земљи. Као и евроамеричко глобално наметање принудног добра
демократизма због `угрожености људских права`, папска полити-
ка `помирења на заједничким хришћанским основама` дио је
истог евроатлантског пројекта. Заправо, глобалне `хришћанске`
интеграције представљају програм успостављања једнополарног
религиозног свијета, еквивалент евроатлантском једнополар-
ном свијету, наиме покушај повратка једнополарне доминације
евроатлантског пакта, тј. рушење обновљене равнотеже војне и
религиозне моћи биполарног свијета. Папска мисија `меке моћи`
само је у служби прављења маневарског простора за престројава-
ње евроатлантске војно-вјерске алијансе у походу на православни
Исток, Русију и велико копно православног и осталог `варвар-
ског` ваневроатлантског простора.
Римокатолицизам данас, поред ширења страхом и силом, во-
ди мисију изграђивања лидерске позиције папе и ’демократским’
средствима. Наиме, изграђује позицију папе као покровитеља
свих хришћана и нехришћана, чије религиозне разлике толерише
уколико поштују папско поглаварство. Од нехришћана и атеиста
не тражи се поштовање хришћанских истина вјере већ папског
примата, признавање папе као заједничког оца, толерантног тате
који прашта и отпушта грехове свим поштоваоцима папског па-
тернализма, као `папе новог свјетског поретка`.
Религиозни релативизам и равнодушност јесте идеално стање
друштвене свијести за изграђивање поглаварске и покровитељске
позиције папства. Папа покровитељ просјека, `безазлене` покор-
не потрошачке пастве, ватиканско-вавилонског пројекта свере-
лигиозног мијешања на чијем челу стоји римски понтифекс, без-
грешни човјек – папа. Папству је потребна потрошачка паства, а
конзументима и потрошачима религија такав ‘духовни` пастир,
који не омета њихов либерализам и лицемјерје, који ће их `светом`
самовољом ослободити терета одговорности слободног одлучи-
вања по личној савјести. Наиме, ‘намјесник Христов’ који се поко-
рио првом демонском искушењу и претворио камење у хљебове,
који ће најести народ и задивити га претварањем камења у храну,
а популација потрошача га слиједити из економске зависности и
интереса, поштеђена труда одрицања и пожртвовања.