Хуманистички секлуаризам

континенту, у Европи, а потом и свуда где их је водио траг грчке и
римске антике. Баш зато, опат Фурмон не може бити ништа друго
до симбол и парадигма просвећеног и хуманистичког варварства.
Отуда Афродита са Милоса (коју су Французи назвали “Милоска
Венера”), висока фигура од два метра анонимног мајстора из IV
века – у Лувру, Аполон Белведерски – у Ватикану, а ремек-дело
највећих вајара родоске школе из IV и III века, фигура Нике са Са-
мотраке опет у Лувру, где је пренесена одмах по открићу 1863. го-
дине – док су нека од врхунских дела хеленистичке епохе (V – II век
п.н.е.) попут скулптура “Гал на умору” или “Пијана старица” у Му-
зеју на Каптолу, у Риму. Слично су прошли и хришћански све-
титељи, попут јеванђелисте Светог Марка, чије су мошти украли
венецијански трговци из Александрије и пренели у Ријалто,како
би “заменио” старог патрона Венеције, Светог Теодора.

*
Од 1850, када је енглески агностик, инжењер, биологистички со-
циолог и либерални филозоф Херберт Спенсер (Spencer) огласио
право моћи супериорних народа (“Снаге које остварују грандиоз-
ни пројекат савршене среће не обраћају пажњу на патње других
који им препречују пролаз. Било да је људска или варварска, пре-
прека мора бити елиминисана”) социјални дарвинизам се уселио,
као најважније начело, у секуларизовану цивилизацију. Принцип
“елиминисања” тако је и постао конститутивни елемент наопаке
олигархијске идеологије, иако је секуларистички покрет своју
првобитну превратничку намеру усмерио на лаицизирање цркве,
на напор да све црквено учини световним, на акцију да уведе све-
товно правосуђе у цркву.
На тај начин се и грађански хуманизам претворио у свезло-
ћудни антипод хришћанске идеје. Иако је још Волтер (Voltaire)
спремно нападао хришћанску цркву, јер човек не долази у свет са
својствима осећања морала, правде и Бога (“Сви људи долазе на
свет с носом и с пет прстију а ни један од њих не долази на свет с
појмом Бога”) – тек с комунистима хришћански идеал се потпуно
доводи у питање. Класна моралност и класна борба превасход-
но се супротстављају хришћанском идеалу врлине (милосности
и љубави). Штавише, “комунизам уништава вечне истине. Он
уништава целокупну религију и моралност” (Лењин). Совјетски
комесар за образовање, Луначарски, иде још даље у одређивању
обрачуна са хришћанским постулатима и изриче меру новог ху-
манизма: “Ми мрзимо хришћане и хришћанство. Чак и најбољи
међу њима морају се сматрати нашим најгорим непријатељима.
Хришћанска љубав је сметња развоју револуције… Доле са љу-
бављу према ближњем! Оно што ми желимо је МРЖЊА… Само
тако можемо покорити универзум”.
Опседнутост месијанством и социјалним дарвинизмом код
Хитлера није мање доминантна. У једном говору “пред високим
официрима”, из августа 1939, он то прецизно одређује: “Онај који
је размишљао о поретку овог света тај зна да његов смисао почива
у борбеном пробијању најбољих” (Ernst Nolte, “Fašizam u svojoj
epohi”). Тој новој врсти хуманизма недостајала је једино религија,
а Хитлер ју је, као “Фирер који није само световни Кајзер… већ
и Месија”, понудио Немцима. Он је био уверен да либерални
свештеници који више немају вере “неће одбити проповедање”
национал-социјалистичког бога. У Вевелсбургу, код Падерборна,
налазио се храм нове религије, замишљен као “средиште света”,
и у њему је, на централном делу пода, требало стално да гори
свети пламен. “Свети рат” и “свети пламен” били су посвећени
култу бога сунца, то јест светлости. Зато је у јединицама SS-а, за
обуку дечака (Хитлер Југенд), слављен празник Јуле (Yule) “не
као рођење Христово већ као дизање Детета Сунца из пепела”.
Колико је нови паганизам освајао секуларизовану наци-фа-
шистичку цивилизацију, чији је дух творио и државу и верску
заједницу, потврдиће и градоначелник Хамбурга: “Нису нам
потребни свештеници. Можемо ступити у додир непосредно са
Богом преко Адолфа Хитлера”.
Па ипак, и поред тога што је секуларни хуманизам потопио
људску вредност и покорио човека политиком као судбином те
ауторитетима лажних пророка и месија, између два светска рата
расло је веровање у хуманистички идеал нове епохе. Лојд Џорџ
је, 1921, уверен у свемоћ друштвеног система Велике Британије,
тврдио како је у Империји спроведен “оглед који највише обећава
у уљуђивању људског рода, од свих досада виђених”. На сличан
начин је и “Друштво народа”, још 1930, веровало да је човечан-
ство – после Првог светског рата – “такорећи једним скоком, и
у кратком периоду од десет година, закорачило из старог порет-
ка у нови…” Колико је овај инфантилни оптимизам био реалан
потврдиће не само ужаси Другог светског рата већ и скептични
духови западног европског света. Гуљелмо Фереро, заробљеник
филозофије историје, сматрао је да су у Европи нестали велики
идеали, “духовне вредности и смисао слободе без чега се дух
суши и умире као и свет”. Велику наду није налазио ни Черчил
који је окончање Првог светског рата називао “победом која је
купљена по тако високој цени да се она готово не може разлико-
вати од пораза”.
Окултни аспекти и просветитељски експерименти никога ни-
су посебно узнемиравали, па је Америка све више постајала узор
модерне заједнице. И уточиште. Томас Ман је био убеђен у аме-
рички престиж Европе на плану културе, баш зато што се Европа
претворила у “гозбу смрти” и што је пристала, у ери сопствене
духовне трулежи и кризе Запада, да “Ниче руши статику Европе”
која је “резултат медитеранских вредности, грчко-латинске тра-
диције и хришћанства”.
Међутим, дух културе није могуће утврдити на гордости и
самозаљубљености нити градити једино на разликовању од европ-
ске духовне кризе. Утолико је и амерички културолошки експе-
римент све више личио на преобликовање европског завештања
и потврђивао Америку не као друштво неаутентичног квалитета
већ као установљену заједницу “Нове Европе”. Да слични узори,
макар и били преобликовани, не нуде нови квалитет до нови ху-
манизам, потврдиће управо амерички случај.
Жеља да се укине предаја, односно наслеђе, императив је по-
крета који хоће да оствари нови морал. Последично, у Америци
се приступило реконструкцији традиције, без сагледавања свој-
става традиције која је differentia specifica историје. Једном речју,
поједностављено потискивање хришћанске традиције не завр-
шава се промоцијом нових вредносних узора. Применом при-
тиска и ауторитета, попут оглашавања америчких судова који су
секуларни хуманизам прогласили вером (1965) тек нису успоста-
вили суштинску већ секташку, делимично, групашку промену. И
зато Џон Дјуи, “отац прогресивног образовања” и програмирани
експеримент “новог морала” (који друштво повинује кључу ево-
луционизма, атеизма и комунизма) нису парадигма новог хума-
низма него злоћудне парцијалне идеолошке тираније.
Сасвим прецизно: када Џон Дјуи проглашава слободним хума-
нистичко друштво на начелу “Нема Бога и нема душе” он у ствари
наговештава програм новог светског поретка а не утемељује нову
религију. Отуда је такозвана хуманистичка религија у САД ек-
сперимент немогуће наде у служби политичке патобиографије, па
постоји као властита смртност – никако као озарење које је homo
religiosus открио у духовној надградњи. Ни први Хуманистички
манифест (1933), нити други Хуманистички манифест (1973) нису
постали спасоносна алтернатива бића до само лажирана визија
прогреса у име кога биће треба да се помири са чињеницом да је
осуђено на политику као судбину.
Иако је професор Дјуи, који је умро 1952, био једна од нају-
тицајнијих личности међу 34 потписника Првог манифеста (и
најутицајнија фигура у америчком образовању у периоду између
1924. и 1974) његова пропаганда религије секуларног хуманиз-
ма није прерасла у нову религију. Залагање за “хуманистичку
религију”, пошто је то “потреба наших дана” – и јер нас “никакво
божанство неће спасити; морамо се спасавати сами” – претвори-
ло се, у ствари, у флоскулу идеологије квазихришћанског фунда-
ментализма и идеологије савременог филистра. Како се идеолош-
ка елита служи секуларизмом као политичким средством онда
није ништа неочекивано што се секуларна идеологија претвара
у популистичку идеологију. Самим тим, секуларистичко царство
било је, јесте и биће увек медиокритетско царство. Повлађујући
истом идеолошком кључу, социјални дарвинизам, који је инкор-
пориран у секуларизам, има видно место у демитологизацији
пучанства. То је и разлог цикличне дарвинистичке плиме: на сто-
годишњицу објављивања дела “Порекло врста” (1959), ученог ен-
глеског природњака и физиолога, Национални фонд за науку
америчке владе доделио је седам милиона долара за такозва-
ну “Студију о наставном програму из биолошких наука”. У ме-