Хуманистички секлуаризам

ра у епицентру, од 6.000 степени, претварала је све у аветињски
пејзаж. Један град је престао да постоји: 78.000 мртвих прожди-
рале су секунде. Убрзо, 9. августа 1945. бачена је плутонијумска
бомба на Нагасаки.
Да су нови хуманисти били уверени у досезање божанске ми-
лости сведочи и молитва “У заштиту бомбардера” читана пре акц-
ије: “… С поуздањем у Тебе ићи ћемо даље својим путем… и
моли-мо Те да помогнеш онима који се усуђују да се дигну у
висине Твојега неба и прихвате бој с нашим непријатељима”.
Осећање безграничне силе је и допринело америчкој заблуди
да су досегли божанску моћ и да, у највећем искушењу човекове
цивилизациије, имају право на супериорну бездушност и цини-
зам: бомбардер са смртоносним товаром за Хирошиму носио је
име (Енола Геј) по пилотовој мајци, бомба бачена на Хирошиму
носила је назив “Малишан”, а изручена на Нагасаки понела је име
“Дебељко”.
Искуство неограничене моћи упућивало је секуларни дух ка
уверењу историјске мисије и жудњи за вишим интересом који је
могуће остварити изградњом још једне упоришне тачке на пла-
нети. “Лигу за намештање мира” (1916) заменио је Северноатлант-
ски пакт (НАТО – Notrh Atlantic Treaty Organization), 1949, од-
брамбени војни савез за очување мира. Очито, ни страхоте Дру-
гог светског рата нису могле да спрече порив за стварање светског
хегемона и успона доктрине социјалног дарвинизма. По овој док-
трини јаки и моћни преживљавају све мене и њихово је право да
владају светом. Томе је, ваљда, служило и опредељење САД да од
1945. за производњу нуклеарног арсенала потроши пет трилио-
на долара. Из тих разлога су САД, на пример, за 2002. издвојиле
Пентагону 379 милијарди долара. Ergo, хуманистички идеал је
дефинитивно оболео на смрт, што ће потврдити и савремена
историја НАТО-хунте. Уистину, секуларизам је, што му је и био
циљ, поништио хуманизам. То су аксиоматично потврдили и
руски комунизам и амерички либерализам. И више од тога: пен-
тагонократија (заробљена езотеријском мисијом у здању изгра-
ђеном близу Вашингтона, у свему подређеном облику древног
симбола савршене моћи, пентаграма) заменила је демократију.
Да је нови светски поредак остварио своју мисију потврдиће
плима американизације Европе. Оснивање Европске економске
заједнице (ЕЕЗ), 25. марта 1957, представљало је транзиционо тело
новог поретка и темељну зграду за остварење Европске уније –
коју је Черчил наговестио још 19. септембра 1946, када је на Уни-
верзитету у Цириху закључио: “морамо саздати неку врсту Ује-
дињених Држава Европе”.
“Свети рат” постао је опсесија америчког и европског новог
поретка, јер је то хуманистички, демократски и економско-пре-
стижни императив досезања мира. Док је Хитлер (кога је Дитрих
Екарт, један од седморице оснивача Нацистичке партије, увео у
окултизам), као адепт Нових Темплара и Тулског друштва, био
убеђен да је Месија који ће у свету завести ред – дотле је Реган
био уверен да је предодређен да Американце, као “моралну ве-
ћину”, проведе кроз Армагедон. Очекујући избијање кризе на
Средњем истоку, па и нуклеарни сукоб, он је уложио много тру-
да у “стабилну демократију Израела” на коју се треба ослони-
ти пошто би се на том месту “могао десити Армагедон”. Вољу
божју за историјску мисију америчких “нових хуманиста” није
најављивао само Реган (који ће 1980. изјавити: “Ми бисмо могли
бити генерација која ће видети Армагедон”) већ ће га потврди-
ти и политика Џорџа Буша (млађег), који је сатанизовао Сирију,
Иран и Северну Кореју. У таквом поретку божанских потеза
америчке администрације, Клинтонова сатанизација Срба се
доживљава као неупућени искорак сексуално девијантне особе у
свет окултизма. Моћ створена синтезом комплементарних сила
(Пентагон) заклоњена је Клинтоном, не би ли се свет опустио
пред долазећи Армагедон, уживајући у порнографској политици
секуларизованог хуманизма. Хлеба и игара – чаробна је мантра
цивилизације новог поретка света, америчке цивилизације која
је изгубила историјски компас.

*
Најзад, да кажем и то: приводећи крају ову сторију о новом хума-
низму није могуће заобићи драму српског народа, који се нашао
на путу секуларистичке куге без да је то желео. У каквој је то вези
са папском “црквом” и антиправослављем показаће завршни део
мог излагања. Наиме, демонтирање Југославије започело је одмах
после смрти њеног деспота Јосипа Броза Тита (1980), као што су
нарастајући проблеми унутар Совјетског Савеза захтевали дина-
мичнију политику америчке секуларизоване цивилизације. Изја-
ва Џими Картера (1976), који се спремао за предизборну трку, пред
чикашким огранком Савета за иностране односе да треба успо-
ставити “праведан и стабилан међународни поредак” била је у
складу очекиваних историјских преокрета.
Али, шта је основно обележје тог “праведног поретка”? Поли-
тички писац дугогодишњег председавајућег Савета за иностране
односе, члана Комитета 300, Билдерберг групе и некрунисаног
владара из сенке Дејвида Рокфелера, професор Колумбија уни-
верзитета Збигњев Бжежински, творац Трилатералне комисије,
најавио је светску владу још 1970. У књизи “Технотронска ера”
(“Between Two Ages: America’s Role in the Technetronic Era”), писа-
ној за потребе “Римског клуба”, Бжежински представља темељно
својство такве владе и њен однос према поданицима: “Ускоро ће
бити омогућено стварање скоро потпуне контроле над сваким
грађанином и отварање досијеа у којима ће бити садржани и
најличнији детаљи о здрављу и понашању сваког појединца”. Без-
успешан је био покушај сенатора Бари Голдвотера, 1980, да зауста-
ви успињање окултног социјалног дарвинизма америчке владе,
па је његова критика Трилатералне комисије као светске владе
остала постојана колико и глас вапијућег у пустињи. Голдвотер је
Трилатералу окарактерисао као “најновију међународну Кабалу
Дејвида Рокфелера” а владу упозорио: “Ово је можда последња
републиканска конвенција, а кроз две недеље може бити и пос-
ледња демократска конвенција”.
Ergo, криза у Југославији – дозирана кроз сепаратистичке по-
крете, програмирана уз коришћење антисрпских екстремних на-
ционализама, планирана уз помоћ шиптарског расистичког
национал-романтизма – припремала је прекомпоновање НАТО-а.
У првој фази то је био експеримент за нову стратегију и демон-
страцију Атлантског савеза (НАТО). У другој фази, Срби су одре-
ђени, због тврдоглавог очувања међународног поретка, за колате-
ралну штету а српска јужна регија (Косово и Метохија) за опитну,
прву НАТО државу. Под таквим историјским условима Срби нису
имали никакву политичку шансу, па су се нашли на удару казнене
експедиције НАТО, односно новог америчког и европског порет-
ка: прво су сатанизовани, потом етнички чишћени или измешта-
ни са територија где се водио рат (1991 – 1995) у бившој Југославији,
те најзад бомбардовани 1999. Југословенска криза која је отпочела
са употребом Шиптара завршава се, ратом црне алијансе против
Срба, такође употребом Шиптара.
У србофобичној политичкој помами припадници хумани-
стичког секуларизма користили су сва средства. Уз сатанизацију,
упоредо се одвијао антиправославни процес као надокнада пап-
ској организацији за помоћ у спроведеном рушењу комунистичке
деспотије. Наиме, нови хуманизам и нови поредак папе су, од Павла
VI до Јована Павла II, безрезервно подржавале. Не треба забора-
вити да је још 1968, у ениклици Humanae vitae, папа Павле VI под-
ржао идеју светске владе, препоручујући “успостављање једног
светског ауторитета” (publica auctoritatis universalis). Јован Павле II,
пак, који је за Светски дан мира, 8. децембра 1981, подсетио на хри-
шћанско основно право на самоодрбану (додуше он и његови аме-
рички промотери то су право укинули Србима), “углавио је”, на
Аљасци 2. маја 1984, “Реган – Војтилин план” ради светског мира.
Антиправославни процес пред крај XX века предводи пред-
узетничка и невладина организација “Ђовани Веко”, која је из-
абрала назив по имену цариградског патријарха из XIII века, при-
сталици уније са Римом. Организација “Ђовани Веко” (чија је
централа у Калифорнији а експозитуре у Швајцарској) одредила
је за програмски циљ поништење Свете Горе до 1992. године. Ова
најновија папска “католичка акција”, изложена у 14 тачака, налази
да Света Гора “угрожава ауторитет Свете Столице”, па зато треба
да нестане као “последња тврђава мрачњаштва и реакције у сав-
ременој Европи”. Амбициозним и агресивним програмом овог
удружења предвиђено је неколико фаза “рестаурације” Свете
Горе: да се “сви манастири претворе у музеје, сем оних који ће
бити хотели” а да се мали број монаха задржи у својству кустоса.
Најургентнији је захтев за изградњу “магистралних путева”, као
и “ресторана, барова и дискотека”, али и “казина” како би боравак
туристима и научницима био што пријатнији.