Хуманистички секлуаризам

ђувремену, Врховни суд Сједињених Америчких Држава донео је
одлуку по којој је молитва у школи проглашена неуставном.
А шта нам нуде Дјуи и његови хуманисти бавећи се питањима
истине и моралним апсолутима (јер у модерним друштвима “не-
ма места за круте природне законе или сталне апсолуте”)? Они се
залажу за  “светску заједницу”, за “светски закон”, за “партици-
пативну демократију”, за “ситуациону етику” без теолошке или
идеолошке санкције, те за “универзално образовање” и “светски
поредак заснован на транснационалној федералној влади”. Само
се по себи разуме да овако комплексан програм може једино да
спроведе либерална демократија у којој се идеја “хуманистичке
религије” и родила, дакле амерички патернализам.
Ова врста хипокризије и моралног суноврата најбоље тумачи
политичке циљеве наручилаца ове нове интелектуалне доктри-
не. Међутим, занимљивије је шта на праксеолошком плану то
значи. Једна од најпознатијих припадница овог секуларистич-
ког покрета, Медлин Мареј О’Хер (издавач часописа “Слободни
хуманист” и члан Одбора Америчког хуманистичког друштва
1965), религију сматра “менталним изметом примитивног човека”.
Она овако види замену једне религије другом (као новом иде-
ологијом): поништити хришћанство “које је анти-наука, анти-жи-
вот, анти-секс, анти-жена, анти-слобода, анти-мир”. Дабоме, ова
анти-доктрина има само један разлог постојања: поништити хри-
шћанство због “штетности за Сједињене Државе”. То је ваљда и
једини разлог што је Врховни суд у случају “САД против Сигера”
(Seeger), 1965, озваничио хуманистичко веровање “које се искрено
исповеда као религија”. Колико је ово веровање прохуманизира-
ло америчко друштво најочитије показује  савремена тоталита-
ристичка историја Сједињених Америчких Држава.

*
Дух разграђеног хришћанства и корпоративне хипокризије није
само стварао секуларизованог човека фарисејства XIX и XX века,
него није ни био способан да у хришћанству, које јесу разупирале
историјске супротности, ипак уочи последњу одбрану човеко-
ве персоналности. Суштина уморне и изопачене цивилизације
посрнула је у секуларизовани хуманизам, чије је притворство ек-
сплодирало у XX веку, а слом индивидуалног либерализма пре-
тварао хуманизам у антропоцентрично лицемерство.
Истозначно, почетак XX века обележио је Први светски рат у
коме се натчовек на обе зараћене стране стровалио у очај и блато.
Нови хуманизам се све више усаврашавао у новом тоталитаризму,
одузимајући човеку његово првоприродно достојанство, препуш-
тајући га историји без могућности развијања сопствених врлина.
Резултат свих ових противуречности условио је појаву новог го-
вора: сви су говорили о миру док су се уистину сви припрема-
ли за рат. Штавише, употреба човека досегла је сам врх циничне
етичке доброте уграђене у политичку вештину манипулисања.
Тако се и могло догодити да (по договору Черчила и Вилсона,
планера медијске кампање како би САД ушле у Први светски рат)
британски путнички прекоокеански брод Лузитанија (Lusitania)
намерно буде послат у ратну зону, где је и потопљен на путу од
Њујорка према Европи. Иако је овај подухват лорд Мерси, у име
британског Истражног савета који је оформила влада, назвао
“прљавим послом” – завереничка елита никада није одговарала
што је, супротно законским одредбама обе земље, путнички брод
био натоварен тонама експлозива (шест милиона чаура муниције)
чији је инвеститор био банкар Џ.П. Морган. Брод Лузитанија је 7.
маја 1915. торпедовала немачка подморница позната под именом
“U – 20” чиме је и оправдано изазвана реакција у јавности због
1.201 страдалог лица, укључив и троје Немаца који су били затво-
рени у бродским ћелијама. У овој програмираној несрећи је од 197
Американаца изгубило живот њих 128.
Сличном поступку приступио је и Рузвелт жртвовањем Перл
Харбура (7. децембра 1941), те Буш (млађи) 11. септембра 2001.
жртвовањем Трговинског центра – како би се остварила хомоге-
низација нације. Чини се да је – према сведочењу Колин Ровли и
Сибел Едмондс – естаблишмент (па онда и Буш) био обавештен
о намерама “Ал Каиде”. Такође, Френклин Д. Рузвелт и генерал-
маршал су знали за јапанску претњу али нису ништа предузели да
се америчке војне снаге (авиони и флота) у Перл Харбуру заштите
или преорганизују. И у овом случају није дошло до одговорно-
сти завереничке елите али је, као и увек, извршено истраживање
и оформљен Здружени Конгресни Комитет. Главни стручњак
овог истраживања, Перси Л. Гривс (млађи), могао је једино да
констатује како су “чињенице и документи прикривени”, да су
“довођени у заблуду они који трагају за истином”, да се одређена
документа не могу користити јер су “важни за америчке односе
са одређеним страним земљама”.
Сем спровођења истраживања ниједна комисија није отишла
даље, па нас не треба да чуди ембарго на истину – рецимо – о рату
ЕУ, НАТО и Америке против Срба, о медијском сценарију за Ву-
ковар, Дубровник, Сарајево или Сребреницу, или о Клинтоновој
одлуци да се Срби, 1999, бомбардују. Заиста, Перси Л. Гривс је, и
пре данашњих глобалистичких терориста, био у праву: “Никада
неће бити познате све чињенице”, уместо истине о завереничкој
елити можемо једино да пратимо траг секуларизованог хуманиз-
ма. Тај траг, бар када је у питању србофобија, сведоче актери у
спровођењу геноцида над Србима: “НАТО ће бомбардовати Срби-
ју док је не буде вратио у камено доба” (портпарол НАТО-а, Џејми
Шеј); “Водићемо рат против Срба – дипломатски, економски, по-
литички, пропагандни и психолошки” (бивши државни секретар,
Џејмс Бејкер); “Рат против Срба није више само војни сукоб. То
је битка између Добра и Зла, између цивилизације и варварства”
(британски премијер Тони Блер). Може ли се, онда, закључити
да су Срби добро прошли у сукобу са казненом експедицијом
просвећених варвара – јер су је предводили западни хуманисти!?
Али, вратимо се, макар на тренутак, на догађаје непосредно
после Првог светског рата, како би нам то помогло да правилније
уочимо развојни лук секуларизованог хуманизма. По завршет-
ку рата уследила је конференција у Версају. Није незанимљиво
поменути учеснике на овој серији састанака: у британској деле-
гацији налазио се економиста Џон Мајнард Кејнзи, у америчкој
Пол Варбург, председавајући система Федералних резерви. Не-
мачке банкарске интересе заступао је Макс Варбург, мање познат
као брат представника америчке владе, а више по томе што
је био први човек задужен и за немачке финансије и за систем
немачке шпијунаже. Тек, везе између америчких банкара и ин-
дустријалаца, Вол Стрита и Хитлерове Немачке даће пуни сјај
овом ретроградном хуманизму.
Ово шаренолико друштво хуманиста имало је одлучујућег
утицаја да се Версајским мировним уговором (1919) оконча рат,
иако су поједини учесници другачије тумачили одредбе креато-
ра Версајског уговора (споразума). Један од тих скептика, лорд
Курзон, уочавајући услове уговора, то јест праве намере уговор-
них страна, закључио је: “Ово није мир: ово је само примирје
за следећих двадест година”. И био је у праву. Версајски уговор
је, несумњиво, представљао “основу за нови рат” (Ralf Eperson:
“Nevidljiva ruka”).
И, одиста, Други светски рат је почео тачно двадесет година
после мировног договора у Версају. Напросто, секуларни хума-
низам, и њему уподобљен “нови морал”, имао је само један од-
говор за своју тоталитаристичку визију света: прогрес и профит
остварују се ратом. Сходно таквом устројству “нови хуманизам”
је имао исти циљ и иста средства. Наличје тог рата за мир (што
је омиљена флоскула и савремених глобалиста) показаће до које
је мере духовног дебакла спремна да иде цивилизација која је
себе заробила социјалним дарвинизмом и која је себи наменила
аријевско својство и улогу господара света.
У сваком случају, једном примењени образац (случај Лузита-
нија) деловао је толико убедљиво да га је требало поновити у сли-
чној ситуацији друштвеног безнађа. Макар у измењеном облику.
Изопачена духовна начела, тек, природно ће – из фазе трке за про-
грес и профит – постати свепрожимајућа одлика екстремистичке
политичке психологије. У светлу тако програмираног квазиху-
манистичког порива и било је могуће да се Американци одлуче да
употребе атомску бомбу, иако је Јапан већ био у преговорима са
Совјетским Савезом о склапању примирја. У међувремену САД
су већ изручиле на Токио 118.000 тона бомби, 1.800 тона на Нагоју,
2.300 на Кобе. Па ипак, квазихуманистичка цивлизација права
силе одлучила се на апокалиптични експеримент: 6. августа 1945,
из базе Тимијан, кренули су авиони на свој застрашујући зада-
так – изручивање уранијумске бомбе на Хирошиму. Температу-