Хуманистички секлуаризам

Посебно је занимљива тачка 7 којом се истиче као посебан
проблем став негрчких православних манастира према оваквом
преуређивању Свете Горе: “Главна препрека остају манастири
других православних држава који ће се свакако супротставити
свим овим плановима, јер би то могао бити центар око кога би се
окупио и онај део грчког клера који се не слаже са овим планови-
ма. Многи од њих су фанатизоване присталице Јулијанског ка-
лендара, попут Срба, Руса и Бугара, и док су они на Атосу (Света
Гора), реализација наших коначних циљева ће бити тешка”. То је
и разлог што организација “Ђовани Веко” инсистира “на зајед-
ничким акцијама у свим правцима”, што би резултирало “неми-
рима у Грчкој, Југославији и Русији који би имали за циљ њихово
парцелисање”. Тим пре, треба посегнути за средствима сваке
врсте пошто би “штета за нас била несагледива” уколико би се
Света Гора претворила “у базу јерезе Православља према Африци
и Источном Медитерану”.
Интересантно је (али не и мање забрињавајуће) да Цариград-
ска Патријаршија од 1993. покушава да своју јурисдикцију проши-
ри на рачун православне дијаспоре. Овим неканонским гестом и
облапорним апетитом православна дијаспора не би више била
под јурисдикцијом националних цркава, но под управом Цари-
градске Патријаршије. Тако би Цариградска црква ојачала и по
броју верника постала друга по реду православна црква. С обзи-
ром на то да се ово залагање цариградског патријарха временски
поклапа са агресивним плановима “католичке акције” изгледа да
су припадници организације “Ђовани Веко” заиста превели на
своју страну “цариградског патријарха и поједине грчке митропо-
лите”. И више од тога, ова организација нас педантно информи-
ше о “повољној околности што у званичној Грчкој православној
цркви, као и у Министарствима спољних послова, културе и обра-
зовања, постоје људи који показују потпуно разумевање и уоча-
вају корист коју ће земља имати од новог и неисцрпног извора
туристичких девиза”.
Утолико пре је и разумљивија папина подршка антиканонској
новотарији цариградског патријарха. Колико је пројекат асимила-
ције православне дијаспоре за Цариградску Патријаршију важан
(иако није успео) показује и чињеница да је она приступила фи-
нализацији реорганизовања свеправославне цркве. Тачније, Ца-
риградска Патријаршија је објавила и карту ставропигијалних
манастира на свим континентима, где  ће они бити инсталирани
са моментом усвајања православне дијаспоре. На овој карти (код
нас објављеној у часопису Удружења књижевника Србије на ен-
глеском језику, “Serbian Literary Magazine”, 1995, 1–2) педантно су
означена седишта ставропигијалних манастира, то јест манасти-
ра под непосредном управом самог патријарха.
Чему покушаји ширења Цариградске Патријаршије и откуд
на том плану зближавање са папистичком организацијом? Па,
увећањем пастве и територије, Цариградска Патријаршија би се
преобратила у моћну верску заједницу, уместо археолошког ау-
торитета сведеног на цариградски (истанбулски) Фанар. Крајњи
циљ би био успостављање православног папе, пошто би се на
тај начин Рим и Цариград, два верска центра, једноставније до-
говарала о наступима од заједничког интереса. Разуме се, ако на
Истоку постоји “православни папа”, а на Западу римски папа који
задржава право првенства, то би, са једне стране, допринело еку-
менизму (који заговара и организација “Ђовани Веко”) али и, са
друге стране,  слабљењу аутокефалија националних, православ-
них цркава.
Па ипак, антиподне вредности православља и папског три-
јумфализма није могуће приближити. Српски случај, последњи у
низу обрачуна западног хришћанства са источним хришћанством
у рату 1991 – 1995, то најилустративније сведочи. Док се папа Јован
Павле II залагао за кажњавање Срба 1991, за бомбардовање Ре-
пубилке Српске (од 30.08. до 13.09.1995), о чему је извештавао
L’Osservatore Romano, баш као и за агресију НАТО против Срба
1999, српски патријарх Павле је позивао на строги пост (први пут
од 5. до 12. јула 1991). Тек, ћутањем пред шиптарским зверствима
и 130 порушених српских храмова од 1999. до 2004. на Косову и
Метохији папа Војтила је испунио све услове за уважавање оних
чинилаца неопходних у разматрању политичке патобиографије
папског тиранина. Уосталом, ако папству на крају XX века
припада заслуга за преторијанско отпошиљање комунизма у
историјски архив, припада му и неславни ореол с краја прве по-
ловине XX века за ватикански холокауст над Србима.
Све су то разлози због којих поједини манастири на Светој
Гори више не помињу, на литургији, име масонског цариградског
патријарха – али и поступци због којих су се и део Грчке цркве
и део грчке владе окренули против неких манастира на Светој
Гори. Тако је и дошло до отвореног сукоба грчке државе са зи-
лотским братством из манастира Есфигмен иако је Света Гора
под јурисдикцијом Цариградске Патријаршије. Уједно у оваквом
развоју догађаја налазимо и повећану наду припадника дружбе
“Ђовани Веко” која је била сигурна “да ће до краја 1992 ... натерати
снаге мрачњаштва да се повуку” са Свете Горе. Овај оптимизам је,
додатно, долазио и из чињенице да је Јован Павле II, још новембра
1978, договорио са представницима римске испоставе ЦИА-е ре-
дослед потеза на Балкану. Додуше, преторијански “Ђовани Веко”
морао је да одложи своје славље (очекујући да његов задатак окон-
ча Европска заједница, односно Европска унија), иако је могао да
са задовољством констатује да се, до 1998, у Уранополис и Јерисос,
граничне градиће на супротним странама Светогорског полуос-
трва, уселило 1.500 Јеховиних сведока – бизнисмена.
Методологија секуларистичког хуманизма примењује се на све
поре друштвеног живота, шири као “реализам без обала” (да па-
рафразирамо Роже Гародија), па зато не чуде ни финесе којима
приступа овај, изузет од одговорности, окултни шљам. У рату про-
тив Срба нису се само погроми католика и муслимана над Срби-
ма углавном одвијали о православним празницима већ се и три-
јумфалним догађајима приступало са истанчаном пажњом: ми-
ровни споразум је потписан у Куманову (1999), месту где је српска
војска 1912. однела историјску победу над турско-шиптарском
армијом; Слободан Милошевић је отет и изручен Хашком квази-
суду на Видовдан 2001, чиме је секуларизованом враџбином тре-
бало поништити снагу херојског, моралног и православног чина
српског народа који је, битком о Видовдану 1389, на Косову, исто-
рију преселио у поезију и тако претрајао у свим искушењима.
Такође, след понижавања требало је Србе да привикне на гу-
битништво и премоћ тријумфа социјалног дарвинизма: Теслин
музеј у Колорадо Спрингсу затворен је одмах по избијању грађа-
нског рата у распадајућој Југославији (1991); режим у Београду
је био убеђен у своју корисност завођењем границе према Репу-
блици Српској, на Дрини 4. августа 1994; Милошевићев режим
претворен је у миротворачки режим пристанком на погубљење
Републике Српске Крајине 4. августа 1995. Штавише, за посао ли-
шен и професионалног и моралног кодекса (извештавање из За-
греба о конц-логору Омарска август 1992. за “Њуздеј”), новинар
Рој Гатман добио је (заједно са Џон Бернсом из “Њујорк Тајмса”)
престижну Пулицерову награду – између осталог и зато да би се
добацио блатом до првог српског добитника Пулицерове награде
(1924), физичара и елктротехничара, професора теоријске физике
на Колумбија универзитету, Михаила Пупина.
Презир према култури и цивилизацијским нормама примером
су показали предстваници новог хуманизма одмах после НАТО
окупације, 1999, Косова и Метохије, јужне српске покрајине. Од
доласка “мировних” снага КФОР-а (13. јун 1999) у броју од 40.000
елитних НАТО снага и цивилине управе УН, траје систематско
затирање вековних српских трагова, демолирањем и рушењем
православних светиња… Пљачке, силовања и масакрирања део
су демократског процеса Шиптара и њихових савезника. Само до
августа 1999. се иселило (пребегло) преко 180.000 Срба, а до окто-
бра 1999. оскрнављено је, девастирано или минирано 76 српских
храмова. Најчешће уништавање светиња било је у зонама где су
“ред и закон” чували и гарантовали Америка, Италија и Немачка.
Од доласка мисије “међународних снага” мира до краја 2003.
догодило се 1.200 убистава, од тога убијено је 900 Срба, а да почи-
ниоци нису никада пронађени. Од 1999. до августа 2003. изврше-
но је 6.535 напада на Србе, рањено 1.303, а остварен број отмица
износи 1.146. У периоду од јуна 1999. до јуна 2004. на Косову и
Метохији срушено је око 130 православних храмова а подигну-
то близу 200 џамија. У погрому Срба марта 2004. учествовало је
50.000 наоружаних шиптарских терориста а да мировне снаге
нису уложиле напор да се њихово варварство спречи. Британски
министар за Европу, Денис Мекшејн, у Приштини је (21. априла
2004), згрожен вандалским резултатом шиптарског поимања