Хуманистички секлуаризам

цивилизације и демократије, захтевао: “Надам се да ћу ускоро
видети Ругову како клечи и извињава се Европи због злочина
почињеног над европском културом”.
Према томе, Србија је постала полигон за експеримент нове
политике силе и новог хуманизма. Имајући то на уму Мекшејн
је бранио Европу, прећуткујући и Србију и српски народ на чијој
се територији врше огледи дивљаштва in vivo. Прећуткивање је,
као и увек, својство медиокритетске, ауторитарне и секуларизо-
ване цивилизације. Иако је српска драма само транзициони трен,
вежба и опит пред главни наступ то не даје светском хегемону
велику наду јер у истом том свету расту плодови гнева. Медијски
трикови са наводним људским правима или мешетарење влади-
них невладиних организација са транспарентним паролашким
језиком о демократији и правној држави – више се не дотичу
било кога. Напросто, “нови хуманизам” се, ипак, препознатљиво
понавља, популизам не ублажава смрт либерализма као што ре-
кламни и билбордски прелазак на “кока-кола страну живота” не
може да прикрије манипулисање стварношћу.
Иза секуларизоване диктатуре остаје, и то је тешко порећи,
само задах голе силе, бруталности и антихуманизма. Српски при-
мери појачавају такав утисак, не само због сталног поништавања
сваког трага истини колико због просвећеног дивљаштва коме
ништа није свето. Утолико и страст за деструкцијом нема моћ да
утемељи нови већ привремени свет. Зато и остају трагови иза мо-
ћи која је досегла тачку немоћи контролисања духа, моћи која је
одлика краха сваке изопачене цивилизације. Зато и памтимо: Ен-
глези су, 2002, на лондонском аеродрому Хитроу уништили 1.000
примерака монографије “Распето Косово”, коју је Епископија раш-
ко-призренска штампала на енглеском језику не би ли посведо-
чила шта се на Косову и Метохији ради под међународним про-
текторатом. Године 2003, иако у својој намери није успео, америч-
ки амбасадор Вилијам Монтгомери је покушао да из манастира
Копорин изнесе мошти светог деспота Стефана (Лазаревић). У
време најновијег шиптарског погрома на Србе, од 17. до 23. марта
2004, француски римокатолички капелан (војни свештеник) Крис-
тијан Венар (Christian Venard) опустошио је манастир Девич пљач-
ком кутије са светим моштима из преврнуте и разбијене часне
трпезе – и склонио се код раџе од Босне, Педија Ешдауна.
Најзад, поставља се питање зашто је на Србе, па у том смислу и
на Југославију, 1999. бачено 23.000 тона бомби, више него за време
Стаљинградске битке? По свему судећи, због неприхватања да
се нађу под надзором и одбијања да “нови хуманизам” светског
хегемона прихвате као замену за универзалну примену међуна-
родног права. Зар се Титова Југославија није распала по свим ша-
вовима уз инострано подржавање рушења принципа суверено-
сти и у име величања сепаратизма? Нису ли Срби нападани за на-
водни национализам док је инострани фактор помагао и успо-
стављао нове националне државе на гробу урушене Друге Југо-
славије? Сатанизација српског народа, у чијој држави живи више
мањина неголи у целој бившој Југославији, чини се, имала је свој
привремени разлог. И то је тачно: Срби су се огрешили о темељну
стратегију светског хегемона – одбили су, у име менталног здрав-
ља, да антихуманистичку трансформацију НАТО-а прихвате као
ширење демократије и планетарног доброчинства… Заробљена
својом биографијом ЕЕЗ односно ЕЗ, то јест ЕУ – будећи старе
мржње и нова освајања – прихватила је све оно што Срби, као
вековни грађани Европе, нису прихватили. Америчко-европски
рецепт по коме свет постоји на сукобу цивилизација, Срби су
читали другачије: свет постоји на сусрету цивилизација.
Последично, можемо закључити: хуманистички идеал је умро,
зар не! Живео постхуманизам – поручују нови аријевци. Преве-
дено на језик секуларизма, то значи: живите у свету у коме “нема
бога и нема душе”. Тако ослобођени досегнућете срећу социјалног
дарвинизма, ако сте изабрали да му припадате. Ту глас разума
неће или не може да се снађе јер нову мантру, у свему припадајућу
новом говору – шапућу заједно опат Фурмон и Џон Дјуи.
Срби, тај нови језик, не разумеју, и нису могли да га, на размеђи
XX и XXI века, савладају.