Предраг Петровић

К’о уморан путник са далеких страна
Прикрада се вече и мрачи све више
Зеленило лишћа са заспалих грана
Поветарац што их нежним дахом њише.

У такво се вече ја спремам да бдијем,
Сећањима не дам да од мене беже...
И од заборава морам да их скријем,
Јер ме свако од њих огрева и жеже.

Као стражар чувам развалине прошлог,
Мојих идеала некадашња здања
Од модерног данас непозвано дошлог
Што свето и чисто из човека склања.

Засипани стално развратом и срамом
Срљамо у амбис са клизаве стазе
Заслепљени лако прљавога тамом
Где насиље и моћ право грубо газе.

Сасушене усне распетога Христа
Пут спасења нама опроштајно нуде:
Нек’ вера у Њега к’о сунце заблиста
И обасја надом покајане људе.

Не знам шта ме је спопало да после паузе од 8-9 година опет про-
певам, али одолети нисам могао и, ето, ту смо.
Цици, теби и Ненаду пуно срдачних поздрава. Предраг

После неколико дана дошла је последња електронска порука од
Предрага. Читајући је видео сам да му је било потребно три дана
да је напише. Али, ипак, нисам слутио да ће то бити последња
порука. Из ње сам видео колико је Предраг патио, а видео сам и
то колико је њему била одана и колико се о њему старала његова
супруга Ајда.

17. март 2010.
Драги Матеја, пре и изнад свега најдубље хвала на твојој бризи о
мени и молитвама за мене – ја знам и осећам да сам ја не само у
твојим мислима него и у твоме срцу, а то мени значи много. Тек
вечерас и једва некако успео сам да седнем за компјутер (мада
нисам сигуран да ћу моћи да завршим ову поруку – ако изненада
будем морао да прекинем наставићу сутра) јер желим да ти знаш
шта се стварно десило са мном, стварну постојећу ситуацију и
моје стварне будуће изгледе, да не би можда помислио да нисам
хтео или желео да ти се јавим до сада већ да нисам МОГАО. Знам
да ти је Ида слала дневни булетин, али ја сам – из више разлога
– понекад дотеривао моје информације њој, а она их ти је верно
преносила. Сада је и она упозната са стварним стањем.
Нажалост, испало је да нисам претерао кад сам ти рекао да
сам на здравственој низбрдици. Око два сата ујутру 29. децем-
бра (2009, ММ) морали смо позватли амбуланту где су ми одмах
ставили маску за кисеоник без које нисам могао да дишем, јер
сам, уз готово тоталан губитак даха осетио и велике болове у
грудима. У болници су ми рекли да имам срчани напад (serious,
bordering on severe – како су ми објаснили), инфекцију плућа и во-
ду на плућима, све у исто време. Срчани напад ми је заувек оште-
тио доњи део срца које је и иначе проширено (хвала Богу, могло
је страдати цело), а инфекцију и воду на плућима су успели да
евентуално отклоне. Провео сам скоро месец дана у болници –
све до задње недеље непокретан – цело време примајући кисеоник
на један или други начин. Кад су ми једном приликом после три
недеље скинули маску и рекли да устанем и пробам да ходам ја
сам се после два корака скљокао. Разлог за моју неспособност да
дишем без кисеоника је што се све ово десило поврх мога хронич-
ног проблема са плућима (emphysema, fibriosis и туберколозни
ожиљци – писао сам ти о томе), па је сад капацитет мојих плу-
ћа да процесују потребну количину кисеоника за одржавање жи-
вота још више смањен. За тај мој проблем НЕМА лекова нити
постоји икакав третман који би помогао. Дакле, без кисеоника
не бих могао да опстанем, а ако ми плућа наставе да се дегенери-
шу доћи ће време кад ни кисеоник неће помоћи. Кад сам упитао
доктора да ли има могућности да ми једног дана кисеоник неће
требати, одговорио је:  “It’s doubtful…”. (Овде морам да прекинем,
па ћу наставити сутра)…

18. март 2010.
Да је у питању само срце не би било тако страшно. Уз помоћ ле-
кова, које и онако морам да узимам до краја мога живота, веро-
ватно бих могао да наставим са пређашнњим животом, нарав-
но са извесним ограничењима, мада је претња другог срчаног на-
пада увек присутна. Овако, као да је невидљива рука избрисала
сав мој живот којим сам живео задњих 85 година – нема више од-
ласка у викендицу, пловидбе по дивним језерима у том пределу,
ђурђевданских и видовданских прослава и састанака са другови-
ма, одлажења у цркву у Брадфорду, а да возим ауто, о томе ни го-
вора – и свела га на неколико корака; упркос кисеоника још увек
понекад са тешкоћама ходам између седеће собе и кујне и осуди-ла
ме да будем доживотни робијаш у сопственој кући. Чак и ствар-
ни робијаши имају већу слободу кретања у затвору него ја сада.
За снабдевање кисеоником, уместо танка (морао би бити огро-
ман) инсталирали су машину која конвертира ваздух у чисти
кисеоник и уместо кроз маску удишем га кроз две танке плас-
тичне цевчице – по једна у ноздрви – на крају једне шире која пре-
носи кисеоник из машине, са мном на крају те цеви, као псето
на ланцу, са том разликом да псету само дужина ланца одређује
колико може да се креће.
Дакле, уста ми нису покривена, али још увек не могу да дуго
говорим пре него што почнем да губим не само дах него и глас.
Последњих неколико дана нападају ме све дужи напади сувог каш-
ља (нарочито кад говорим или се крећем), који ме изнуре по пола
сата и отежавају дисање.
Рекао си ми једном приликом да су нам мисли – а ваљда и осе-
ћања – често истоветне, као да смо близанци, па зато верујем да
ћеш ме разумети кад ти кажем да се осећам физички исцрпљеним
и ментално испражњеним до те мере да сам моментално изгубио
сваки интерес и немам ни мало воље ни за шта друго осим онога
што је непосредно и директно повезано са мојом садашњицом.
Морам опет  да прекинем, напао ме кашаљ.

19. март 2010.
Ово је по трећи пут и трећи дан како покушавам да завршим
ову поруку, али не бих волео да ти мислиш да је моје мрачно ра-
сположење инспирисано самосажаљењем. Мој драги Матеја, ја се
молим Господу да не допусти да останем много дуго Иди на терету,
а не да ми продужи ово безнадежно  животарење. Ја сам мно-
го натоварио на њу мученицу којој нема да дан прође да је без бо-
лова у леђима (спондолатис) и ево ти само једног примера. Пош-
то ме пењање уз степенице убија, ја вршим малу нужду доле – а
то је због простате прилично често – у специјалној за ту сврху
флаши и она сваки пут мора да је однесе горе у WC да је испразни
и опере, а ни њој није лако пењати се уз степенице. Уз све што
она сада ради за и око мене додати су и сви послови које сам ЈА
радио за њу, јер их она или није могла или су јој задавали болове.
Ћерка долази редовно да помогне када дође са посла. Још само
за нешто друго молим Господа: да ми опрости моја сагрешенија,
вољнаја и невољнаја, када будем изашао пред Њега да положим
рачуне о моме овоземаљском животу.
Малаксао сам ти, драги Матеја, и не мислим да претерујем
кад ти кажем да осећам као да живот, капљу по капљу, истиче
из мене, па ми, молим те, немој замерити ако у догледној будућ-
ности паузе између мојих порука постану дуже (ја и онако нисам
био нека нарочита брзина у одговарању), а њихова садржина кра-
ћа. А ако се то деси, знај да није у питању недостатак жеље, него
физичке могућности.
Молим те захвали Мирјани Вујновић на њеним жељама да оз-
дравим. Не знам је лично, али из твога описа она заиста изгледа
дивна жена.
Цици и теби, са топлом захвалношћу, пуно срдачних поздрава,
Предраг

Два дана касније стигла ми је електронска порука од Ајде, у којој
ми јавља да је Предраг преминуо.
Достојевски је рекао да кадгод умре неко кога знамо, и део
сваког од нас умире са њим. Не знам да ли је баш тако. Али знам
да је део мене умирао са смрћу сваке особе која ми је била драга.
После смрти Предрага осећам страшну празнину коју ни-
чим и никако не могу да испуним. Мора бити да је са Предрагом
умро један део мене.
У свом приказу песништва Предрага Петровића, објављеном
у “Под маслинама”,  Милутин Деврња је неколико пута помињао
сличност Предрагове и моје поезије. Верујем да, ако нисмо те-
лесни близанци, духовни јесмо. Рођени смо истог месеца и исте
године, само је он био два дана старији од мене.

24. децембар 2010.
прота Матеја Матејић