Предраг Петровић

Друга, веома скромна по броју песама, антологија је “Тројка”,
која је садржала руком калиграфски исписане песме Растка Ста-
нишића, Предрага Петровића и Матеје Матејића. Збирка је илу-
стрована цртежима уметника Радовића. Објављена је 1947. године.
Много касније, године 1993, Нова Искра је у Београду објавила
фототипско издање те антологије.
Трећа антологија “Сејачи” је збирка песама не само горе наве-
дених, него и других песника, такође калиграфски руком испи-
сана и богато илустрована трудом наших уметника. Та је збирка
била послата краљу Петру Другом као поклон српских добровољаца.
Предраг није сво време провео у логору у Еболију.  Једно време
је био у Санта Марија ди Капуа, где је објављен лист Шести сеп-
тембар, који је садржао и Предрагове песме.
Године 1947. у пролеће, Енглези су пребацили све припадни-
ке логора Еболи у британску зону у Западној Немачкој. Тамо је
већина њих насељена по разним избегличким логорима. 22.јула
1947. Предраг је, заједно са још 140 особа, одведен у Ипсилон, део
логора Мунстер, где их је испитивала Мек Линова комисија. Тамо
је  уредио збирку песама и прозних радова својих сабораца  под
називом “Под боровима” и објавио часопис Вихор.
Постојала је могућност да, ако не сви заточеници Ипсилона,
онда бар  један број њих буду изручени комунистичкој власти у
Југославији, као што су били изручени сви они који су пострељани
у Кочевју. На заузимање угледних личности из англиканских
кругова, ослобођени су. Тада су добили статус расељених лица и
омогућено им је да емигрирају у разне земље, којима је  јефтина
радна снага била потребна, а на првом месту у Енглеску. Пред-
раг је са стотинама других добровољаца емигрирао у Енглеску.
Тамо се оженио, али мало ми је познато о том његовом браку, који
је касније разведен. У то време Предраг се, дубоко разочаран и
сломљен животним ударцима, повукао од свих и свега. Скоро
тридесет година његови пријатељи нису знали ни да ли је жив, ни
где је. После развода са првом женом Предраг се најзад ослободио
разочарења и поново постао активан. Оженио се Ајдом  (Ida), у
којој је нашао дивног животног сапутника.
Још у логору у Еболију Предраг је припремио збирку песама.
Збирци је дао име “Корали”. Нажалост, није дошло до објављивања.
Када су Енглези пребацили Предрага у Мунстер Лагер у Ипсилон,
збирка се изгубила. Тек је 1999. године објављена у Београду.
Годинама нисам био у вези са Предрагом. По објављивању
збирке “Корали” написао сам приказ те књиге и објавио га  у
“Искри”. Од тада смо, иако раздвојени простором, били нераздво-
јни. Наше електронско дописивање било је  скоро свакодневно, а
било је и многих  и честих телефонских разговора.
До обајвљивања збирке “Корали”, Предрагови песнички и про-
зни радови били су расути по многим часописима и листовима.
Појављивали су се у Италији, Немачкој, Енглеској и Америци.
Седам најлепших Предрагових песама  објављене су у антологији
“На стазама избегличким: Српско песништво у избеглиштву –
1945-1968”, коју су уредили Боривоје Карапанџић и писац ових ре-
дова, а објавила “Српска Мисао” у Аустралији 1969. године. Песме
и есеји су му објављивани у часописима: “Под маслинама” (Еболи),
“Луча” (Напуљ), “Шести септембар” (Санта Мариа ди Капуа), “Под
боровима” (Мунстер Лагер), “Вихор” (Мунстер Лагер) и “Искра”
(Линген, Минхен – Немачка, Бирмингам - Енглеска).
Збирка “Корали” садржи 60 песама. Један број тих песама је
писан у Италији и биле су део оригиналне збирке “Корали”, спре-
мне за издавање још 1947. године. Остале су касније писане у Енглеској.
Све песме у збирци објављеној 1999. године су изванредног ква-
литета и све одржавају и метар и риме. Предраг није веровао у
песме у слободном стиху и није их ни признавао као поезију. Ипак,
када је писао песму посвећену песнику Вукадину Кецану, одсту-
пио је од својих омиљених једанаестерца и дванаестерца и слу-
жио се стиховима од шест слогова.
Читајући Предрагове песме наглас човек чује благозвучије и
доживљава лепоту песама Ракића, Дучића, Шантића и Бојића.
Само, не ради се никако о подражавању, већ о самоподобном
стваралаштву, које својом лепотом и мелодичношћу подсећа  на
наше  песничке великане.
Тематски дијапазон Петровићеве лирике је широк. Родољуби-
ве песме су многобројне. Предраг и српски добровољци су, као и
Милан Недић, у одбрани српског народа били спремни да жртвују
и жртвовали су своје животе. Ту бескомпромисну љубав за свој
род Предраг је практиковао, а о њој и певао. У песми “Моја отаџ-
бина” Предраг подсећа:

Из јуначке крви најбољих синова,
Што божуром цвета иза љута боја,
Окруњена венцем крвавих кринова
Витешка се роди Отаџбина моја.

То је прва строфа песме, а последња је:

Јуначка се дела гробовима броје,
Тамо где гроб сваки свесну жртву значи;
Крстаче су понос Отаџбине моје,
Са њих слава блиста, величина зрачи.

И Предраг и сви његови саборци су били свесни да иду путем на
коме их чека не слава, него жртва. Знали су они да је јунаштво од-
брана себе од других, а чојство – одбрана других од себе. “Хероји”
су убијали окупаторе знајући да је цена за сваког рањеног 50,  а
за сваког убијеног 100 српских живота. Данас знамо да они ради
којих су “хероји” жртвовали хиљаде невиних Срба нису показа-
ли захвалност. Свако зна да су данас Мађари, Бугари и Хрвати и
омиљенији и поштованији у свету него Срби. Предраг и његови
саборци су били свесни да их за жртву коју чине чека поруга.
Предраг песмом “Пред распећем” указује да је свестан тога, али
да се добровољци тога не боје јер се својом жртвом уподобљавају
Христу:

Са трновим венцем изнад бледог чела,
Орошеног знојем и капљама крви,
Ишибан и пљуван, и клонула тела,
Сред гомиле ступа што за њиме врви.

Сам, окружен мржњом и шкргутом зуба,
Без иједне речи која милост проси,
Са огромним крстом од дрвета груба
Све грехове људске Он на себи носи.

И, заиста, срски добровољци су  били – и још увек су! – каљани,
клеветани,  гоњени. А да би до краја одржали христоликост, не
смеју мрзети, нити узвраћати онима који их руже и пљују. На то
подсећа Предраг последњом строфом песме:

И док тако они задају Му боле,
Његовим се лицем сенка сете краде.
А неме Му усне жарко за њих моле:
“Опрости им Оче, не знају шта раде.

Припадници Збора су били убеђени монархисти. Једно од начела
идеологије Збора било је: Бог на небу, Краљ на земљи, и домаћин у
кући. А да је монархизам Предрага Петровића био искрен и спон-
тан, може се видети из његове песме “Наш поклон”. Да наведем
само прву, претпоследњу и последњу строфу те песме:

Док нам данас, Краљу, чежњом пламте срца
За земљом и Тобом, Господару мили,
А из ока туга, попут плама врца,
За тебе смо венац својих жеља свили.

Мали, скроман поклон, али и највећи,
Оних што Ти могу дати само себе,
Оних што су спремни за Те у гроб лећи,
Чија срца бију једино за тебе.
………………………………………………………
………………………………………………………
Нека оркан мржње све пред собом ништи,
Нека тиран тлачи, нек овлада тама,
Нек’ под кнутом судбе и камен пропишти,
Победа је наша, јер си Ти са нама.

И Предраг и многи други његови саборци су приступили Збору
јер, насупрот безбожном комунизму, Збор је био хришћанско-
етичко-политички покрет. Димитрија Љотића су исмевали и на-