Предраг Петровић

зивали га Мита богомољац. Ни он, ни његови следбеници се нису
стидели свога богомољства. У песми “Погнимо главе” на крају су
две строфе у којима се тражи угледање на Христа:

Нека пример Христа и његове жртве
За спасење наше, за све грешне људе,
Утеха у мисли на драге нам мртве
И подстрек за жртву за нас живе буде.

На колена, грешни! И нек срца наша
Откуцајем сваким по молитву значе.
Испити се мора до дна горка чаша,
Зато нек нам душе побожношћу зраче.

“Исповест на мору” је такође религиозна песма изванредне лепоте.
Биће укључена мећу пет-шест песама које ће на крају бити наве-
дене у целини да покажу лепоту Предрагових песама. Да овде на-
ведем једну или две строфе, из којих  се види да Предраг осећа и
описује свудаприсутност Божију:

Осећам Те Боже у травци што клија,
у сунчаном жару и под снежним сметом,
у кликтању звонком сводом што извија
раздрагана шева опијена летом.

И, пошто је описао у детаље свеприсутност Бога, Предраг у пос-
ледњој строфи као поенту и контраст изражава следеће:

“Господе и Творче, Ти царствујеш свуда!”
сав срећан завапих из дубине груди,
да занемим потом од страха и чуда,
јер Те нема само у срцима људи.

Предраг је био добровољац, заједно са добровољцима се борио за
опстанак српског народа, знао је и ко су и какви су људи добровољ-
ци. Видео је међу њима многе који су били анђеоски смирени,
смерни  и добри.  Насупрот  мрзанима – од којих су неки у манти-
јама – који их нису знали, али их приказују у најгаднијим бојама,
Предраг их описује онакве какви су стварно били. У песми “Добро-
вољац”, написаној у десетерцу, а не у омиљеном и највише кориш-
ћеном дванаестерцу, Предраг пева:

Млад к’о роса пролећнога дана,
Из очију пламни бију зраци,
Храбар као косовски јунаци
И благ као ветар јужних страна,
Ведар као тихи осмех среће
У бој то се добровољац креће.

На прсима крст косовски носи,
К’о витези у времену давном,
И док с неба киша тихо роси
гордо ступа под тробојком славном…
По лицу му нежан осмех шеће,
У бој то се добровољац креће.

К’о сви они који само воле,
Он сав блиста у жаркоме сјају.
Неме усне жарко Бога моле
за благослов и завет Му дају
Да Га никад изневерит’ неће…
У бој то се добровољац креће.

У овој песми Петровић помиње да су доборовољци носили косов-
ски крст. Не каже да је на том крсту било уклесано: С вером у Бога
за Краља и Отаџбину – добровољци. То је и тако било на добро-
вољачком знаку за време немачке окупације. Тај крст непријатељи
добровољаца називају кукасти крст, што показује да су били
мржњом заслепљени.
Предраг га назива крст косовски, јер, слично косовским јуна-
цима, добровољци су полагали своје животе у одбрани других.  И
косовски јунаци и добровољци су били жртве. Свесно или  под-
свесно, Предраг често помиње реч жртва у својим песмама.
Друго одступање у овој песми од песама карактеричних за Пе-
драгову поезију су строфе које се састоје не од кватерна (строфе
од по четири стиха), већ од три строфе од по шест стихова.
Песма “Посмртни венац” се састоји од седам сонета са акро-
стихом, који  гласи Учитељу, а уграђен је у први стих сваке строфе.
Песма је посвећена у  то време већ погинулом Димитрију Љотићу,
а да би се видела њена лепота,  дубина и искреност морала би се
овде навести цела. Радије ћу оставити да она буде једна од пет-
шест песама које ће касније бити наведене у целини да покажу
одлике и квалитет Предрагових песама.
Предрагу је било тек седамнаест година када је ступио у до-
бровољце. То је доба младости када се заљубљује и о љубави маш-
та. Не знам да ли је Предраг имао прилике да се заљуби, али је
оставио већи број љубавних песама. У песми “Један сусрет”  Пред-
раг пише о освежењу и оснажењу које му је дала љубав према  же-
никоја је волела другог и, када је Предраг то увидео, вратила се
његова тмурна стварност.
Друга љубавна песма је “Наш сусрет”, у којој је љубав извор
патње. Песник се обраћа стварној или, још вероватније, зами-
шљеној особи, којој неће да изјави љубав речима, већ од ње тражи:

Погледај ме дуго, дубоко у очи,
И откри’ у њима сакривену тајну!
Са ћутањем немим ја ћу тада моћи
Да ти признам љубав, силну и бескрајну.

И ниједна речца што преклиње, моли
Преко мојих усни никад прећи неће.
Јер знам срце пати зато што те воли,
Стог’ су моје патње извор моје среће.

У песми “Чежња”  пише о чежњи  за неким, али није јасно да ли се
ради о стварној или о замишљеној особи. У сваком случају, ни
у једној својој љубавној песми Предраг не пева о еротској, већ о
платонској љубави.
Туга за остављеним завичајем и драгима је свеприсутна у пес-
мама песника у дијаспори. Ни Предраг није могао да се у песмама
не осврне на тешке дане прошлости и да заобиђе ту тему. У песми
“Није давно било” Предраг евоцира успомене на време страхота
које је прошло, али у претпоследњој строфи указује  на то да дани
страхота и патњи ипак нису потпуно завршени:

Није давно било… још у мржњи тоне
Поколење цело, још се руши свуда.
Као дивље звери још се људи гоне,
А крици се чују: Докле? Зашто? Куда?

Погибија многих сабораца, неправедне клевете и осуде, трагедија
у Кочевју, неизвесност и многе друге невоље могле су као последи-
це имати замор, моралан пад, равнодушност, губљење идеала, па
чак и губљење вере. На све то указује Предрагова песма “У калу”.
Горко звуче стихови:

Ја не жалим оно што прошлошћу зову,
Јер то беше само плод болесне маште,
А још мање марим за будућност нову
Коју граде жеље сујетне и таште.

Стог’ утеха мени ни потребна није,
Ничему и ником нећу да се молим,
Над згариштем душе само дим се вије;
Ја не мрзим никог, нити кога волим.

Последњи стих ме подсећа на Дучићеве стихове:

Ја сада више не верујем ништа,
Ил’, боље рећи: ја верујем све!

Ипак, ма колико изгледало да су кал и мрак преовладали, пос-
ледње две строфе показују да има наде, да није све пропало:

Но осећам ипак да тиња у мени
Жар младости прошлог, бурне, пуне нада,
Под пепелом прошлог и у мрачној сени
Очаја и бола, страдања и пада.