Ратом Будни
Срамотници последњи
Хапсе председнике и генерале
лижу жаоке новопоредачке
осама на портама тиранским
срамотници последњи
Док амбасадори туђи и шпијуни
Отаџбином вршљају и владају
богате се и ждеру муку народну
срамотници последњи
Главу Вожда на пладњу предају
славне војсковође у ланцима
пророке и патријаре на крсту
срамотници последњи
Обер-кнезови демократски
без зрна памети и барута
без нокта образа све дадоше
народ до глади доведоше
Срамотници последњи
 
	Мирослав Цера Михаиловић
Ауторецензија
Знам те добро Мирославе
како шарено јајце
рекли би твоји Врањанци
урлаш када ти се урла
и кад ти се не урла
мељеш уста не затвараш
журиш
да обавестиш свет да си жив
(као да то некога занима)
и да се не слажеш
да си против
туђе да узнемириш савести
страх властити растераш
Цинцарине преображењски
знам те добро
као што ти добро знаш
да постоји немогућа земља
Липсандрија
у речнику владике мудрог
Атанасија
из које нећеш никуд
а радо би отперјао
и власт постоји
са својом вечном ароганцијом
са неизлечивим примитивизмом
народ такође постоји
и понаша се
лепо се понаша
безгранично издржљив
па ипак изнад свега волиш
тај фијук пера
сабљу над безданом папира
над њим можеш да крикнеш
или у мрљу се претвориш
не завирујем ти у књигу
у мрак међу корицама
бели је папир први завој
за отворену на души рану
знам те добро Мирославе
Цинцарине преображењски
трагачу за увом
које ће умети да ослушне
вечиту тајну шумова
памук си и звук
црна дирка на хармоници Јашка Рамића
празан замах кистом растуреног Шагала
кажипрст Светог Атанасија Великог
на икони славској из деветстошесте
али то никога
заиста никога не занима
весели Станко Пиво
није ти узалуд понављао
на далеко полък иди
куде реч туј и душа
У Србију Срби
у Врање Врањанци
Чокàњи ћевàпи и живòт на рате
низ сокàк се свирав мангупи на тате
шопинзи тафрèње месец целивàње
на чаршијски корзо време за гледàње
пијац у суботу свадбе у недèљу
парèње у Бању глићàње кудљу
мартовски парàстос за душу на Бору
уз дувàчке банде кркàнлук до зору
дудук до дудука а голèме плате
знаје си се тачно кој коме је бате
циганче си плаче и мрсòљ му виси
тъј што сречу нема тој сигурно ти си
а туј око срце Морàва вијуга
изеде ни душу тај кучешка туга
у Србију Срби у Врање Врањанци
по главу се тражив кентре и катàнци
Добродошлица
Изгнанику с Космета, несретнику
који се у Врацу спокоју понадао
Што ли зпна чьк из Реку Суву
кудè Призрен сьг очи да мије
што се гњетеш што те не затрше
леб и земља белокàпе змије
кој си што си белким ће се снемаш
у туј пусту ће се кршиш кућу
овдè ли си нашја да чьчнујеш
златан пупак џигèрицу врућу
болан ли си или обелèжен
од Господа салте тражи свртку
не сили нè не било ти просто
да на душу писујемо цртку
судив ли ти да ти не пресудив
кьд пред тебе пут послèдњи зине
од душмàна мо` се и понàдаш
од својеèга крвник ти не гине
Тег на вагу
Гочèви трубе мерàци мьгла
месечина што пије снагу
глава од памет што се тргла
језик што лиже тег на вагу
проòдиш ступка остинàла
довèк ћеш сьг такòј накàден
и душа ти се земљосàла
од камен како да си здаден
дертови гробља шимшири башче
кудè да мрднеш тој је што је
липцујеш како кусо пашче
а век ти исту песму поје
Вьздан
Вьздан лундзаш сам од себе бегаш
кудè да си не држи те место
а не одиш не седиш не легаш
пòтроши се од живòт и ресто
вьздан чавка у мозак те кљује
булутини избуљујев буљци
полофèрка на обрàз ти пљује
на мерку те узимав патуљци
вьздан ти је мисла и прèмисла
што да чиниш кудè да се денеш
душа пошла у нос ти се стисла
сьс Господа лаф да заподèнеш
 
	Светозар Влајковић
Сећање
Само две куће у нашој улици
Греју се од јесени на дрва
У једној од њих станујем
Пред другом ћелави старчић
Надгледа истовар огрева
Одједном искрсне дечачић
За њим трчи љутита жена
Пецо, Пецо стани! Пеецо!
Ухвати га за врат одвуче
Отада је прошло пет деценија
Пеца за мене још трчи
Мајка га убацује у двориште
А сад гледам та дрва и старчића
У похабаној кућној хаљини
Препознајем дечака Пецу
Славољубље
Посматрао сам пролазност славе
На примерима силеџија с ћошкова
У њиховој близини по цео дан
Дешавале су се туче, урлање,
Шамарање, псовке и претње
Бучна освртања за девојкама
Нисам волео те извикане величине
Чувене између неколико кућа
Али то је био мој једини свет
А ја у њему мали и неважан
Нисам се трудио да будем неко
Гледајући, учио сам шта не треба
Њихова слава није дуго трајала
Неки су постали молери, писари,
Келнери, други џепароши, макрои
Један од њих партијски секретар
И касније сам сретао величине
Писце, новинаре, академике
Нисам се трудио да ме уоче
Носим свој шешир кад хоћу
Шампион сам света у чишћењу
Сопствених ципела и наочара
Људи
Иако вас добро знам
Први пут вас видим
Људи моји
И зато уздржавам се
Да окачим натпис
На вратима свог стана
“Заобиђите ме!”
Јер могуће је да се појави
Неко светао и миран
Какав би то губитак био
Да се окрене и оде
Рођење светлости
Споро попут лишћа
У мирним данима јесени
Неприметно али осетно
Ружна сећања опадају
С грана стабла
Из светлости засветле
Јарко све јаче јаче
Насмејани плодови патње
Сад увелико сама лепота
Дарованог ми постојања
И читав живот претвара се
У успомену рођену
Сада, овога трена
Нестаће та пуноћа знам
Али снага рођене светлости
Остаје трајна залога
Смисленог постојања
 
	Боривоја Везмар
Псуњ. Знаци
Заокупљен знацима надземним,
не приметих натпис на стели
што оста иза НОБ-а: Чаругина смрт.
То не би важно. Важна су руна
у Закарпатју, снези у Бразилији,
важно је хоће ли сунце да се излије,
светлошћу која пржи само време,
стуб земље да се обрете и сломи,
да се воде и ватре стуште,
и да змај што отуд буде пуштен
не напусти нас у сну свога Псуња.
В. И. VS Љ.С
Понедељком се чисте степеништа
од остатака запаљених птица,
и капелица на врху се затвара
ко у грудима зебе, твоје срце.
Али ипак, нагнувши из истог чанка,
прошавши Далматинском, и ниже,
мени се исти ступ указа
речима ношен
знаних говорника.
У том тајанству тебе нема,
аласу лажни, учени жрече,
са изгубљене обале црвене.
А подстицај је упаљено уље,
и то што отпа од дима и мрља,
тек оно што уз етар хита више,
од степеништа, и од
риба тише.
Рачун
Математичар зна
колико ће птица и како,
прелетети рај и пако.
Математичар зна.
Питам га ко врачара
с два-три проста броја.
Математичар се не вара.
Он зна. А ја чекам
рачун иза сна.
У дрвеној дворани
Ушавши у дворану књига
напустих напољу светла и сјај.
Унутра, нечије лице, причин,
шум папира што се прелистава
над старом дрвеном клупом.
Одатле ми се осмехује
сасвим напуштена покретна слика
с пројектора замишљеног
у оку што дише за потиљком.
А погледи се склањају,
остављају речима неиспуњиво поље
раста у сенци папирне пратње.
Можеш Њен одраз да примаш
по својој урођеној мани,
и према наклоности тренутка
којим се знамење указује сасвим
под утицајем задатих услова.
Шта ти – грешком у преводу,
личност сведена на неодређено име,
за ствар коју тек треба омирисати
док влажи земља
и животиње је преносе
на болно место споја
где своје трагове утискују
несталне ватре несвесних.
 
	Оливера Доклестић
Јесен у Боки
Падала је данима
И све још воња на влагу
људи покислих душа измилили из кућа
на мокре улице и тргове
као жути мрави кад осјете шећер
ходају брзим кораком тамо-амо да разнесу
док их не поклопи нечија нога.
Не говоре,
Не размјењују ријечи
Све је сувишно
Киша је данима бронтуљала
И сада журног корака пуне плућа
Док опет не пљусне.
Небо је сиво,
Море је сиво,
Нема разлике
Све је једнолично.
Није престало!
Све личи на боксерску паузу са звоном
уморни боксер трчи у угао
Да сакупи снагу за нову рунду.
Ја, Свети Сава – духом
сам својим међу вама
Ја, син жупана, премудрога краља од српских имања,
Вичнијег оружју, надметањима таштине и слави владара,
Док га глас од небеса силних, из Господинових уздар’а,
Не преобрази у Светог Симеона од земаљског Немања.
Ја, син му, обичан хтједох бити, монах Сава,
Рођен као Растко и учен о земљској власти
Не пронађох себе у таквој лагодној страсти
На путу мојих предака, браће ми, мудрих глава.
Ја, путовао сам, вођен руком провиђења,
Читао и учио шта подвижнички живот значи,
Нагледао се патње, осјетио глади душе и како бије јачи,
Јер, ја сам увијек живио за будућа виђења.
Називате ме, данас, с поносом рода, Свети Отац Сава,
Па иако ми у страшној ломачи запалише мошти,
И од мене нема ни пепела, а камоли кости
Дух мој живи међу вама, снажно, као ватра права.
Видовдан у манастиру Савина
Овдје молитву нађе и онај ко се никад молио није
Овдје спас нађе сваки заробљеник пусте душе
Овдје небо говори милином и кад громови сјевају
И кад грâд ломи и киша земљу топи, не реци да то је од гњева Божјег
Јер, Бог станује овдје. Бог је твој пријатељ.
Чим си прошао кроз манастирску капију као да си у спасење ступио,
За тебе говори шума, шумором лишћа храстови се моле,
И крошњати пинус чувар двери неба и земље,
И чворновати чемпреси, попут страже,
И камен, сваки камен на ком је нaзидан предивни храм
Говори снажним Божјим ћутањем.
А на Видовдан и Госпођиндан, на славу манастира,
Кад запоје хорови гласовима божје жудње, опроста и покајања,
У милозвучни пјев, праисконске вертикале, од лире и харфе,
Из највећих дубина чистине људске душе одаслане,
Као да се огледа Он сам, Створитељ неба
и земље, у љубави окупан.
И могу да шарају муње, да ломе громови, да пријети мрко небо,
Он, Велики зна, да је ту снага душе, снага ријечи људске а божанске,
Јер ту постоји само истина, она што тали сваку лаж.
У висине се погледи наши губе,
Звоник подупире небо,
Мали си, а осјећаш да те штити,
Радост зари лица,
Одавде не смијеш отићи тужан.
У славу Бога када поје хорови у порти манастира
Дарежљиве своје руке пружа нам док изговарамо ријечи ламента и туге
За Лазаром и девет Југовића, за опустјелом Грачаницом и Дечанима
За ратовима и видовданским црним барјацима,
за свима несрећнима што изгибоше на те судње Видовдане,
за све оне, од памтивјека жене и мајке, што су очињи вид клеле,
расплетале косе, због пустог Видовог дана што им однесе мужа и сина.
И на Видовдан, у манастиру, Господ Бог пушта
да гласови људски хвале небу своје жртве,
и у тај дан прашта понос и пркос људски.
Јер у манастиру Савина станује Бог
 
	Олгица Цице
Ви који сте могли да ме волите
Сви ви који сте
Могли да ме волите
А нисте ме срели
Или ме нисте препознали
Нећете знати како изгледа мала
Орахова барка
У коју стану све шаре неба
И сва љупкост споменка.
Нећете знати да миришу и самотна јутра
Кад свићу на црвеном пијеску
Ни како шапућу усне локвања.
Сви ви који сте ме видјели као
Сасвим обичну биљку
Нисте могли да знате како се буде свици
У мртвом сутону
Нити сте могли да чујете малу чаробну причу
У којој стасају снови.
И ви
Који сте прошли поред мојих невидљивих руку
Тражећи замишљени цртеж у даљини
Нећете знати радост нађене слике
С најњежнијом пјесмом врбе
И најљепшом бојом тишине.
И застаћете уморни поред бајне руже
Да мирише и вида све тужне талоге ваше
И све чежње чекања
Она ће се сасвим гордо зањихати
И видјећете да има бодље.
Ви који сте прошли
Поред једне лијепе приче
Нећете више знати
Куда се иде.
Жена
Здраво
Срете ме јуче једна сестра
(нисам је питала ни за име)
И каже ми: “Шта да урадим сa оволико љубави?”
Рекох јој да сије гдје жели и не жели
Само да сије
А већ ће се наћи много оних
Који ће убрати и пожњети.
Убрати плод као зрелу сочну јабуку
Као јагоду шумску
Као оскорушу
Као купину.
Убрати као маргарету и рунолист
Као траву зелену и струк кадуље
Пожњети као жито.
Неко неће хтјети
Али ће једном у глади сањати
И опет у сну имати.
Ако не посијеш, као да и немаш
А грехота је кад већ имаш.
“А шта да урадим сa оволиким теретом?”
Пита опет она, та сестра.
Понеси колико можеш и не можеш
А ако хоћеш, све ћеш моћи
И иди до свог биљега.
Умор ће бити сладак, јер ћеш бити оно
Због чега си ту – бићеш Жена.
Тако је суђено
А није ни најтеже.
Најтеже је бити сув и јалов
Слаб и сам у себи.
Ти си и раме, и плеће и рука
Васиона си и покрет што носи
Стари точак.
Хајде.
А с овом боли оволиком, шта ћу?
Још рече моја сестра.
Она ти је дата да је пијеш ко изворску воду
И не да те плави него снажи.
Само главу дигни
И гледај врхове јела и јаблана
И орлове што лете високо.
Тако сам рекла, а она већ
Одмакла далеко
Правих леђа и главе узгор, а за њом
Ницала стабла јабука
Румених.
Она једна их садила
А много руку брало.
Хајде, рекла је једној тужној сестри
У пролазу
Хајде.
Свирај
Свирај
Стопи се с дирком
Да се сјетим да је Бог у мени
Буди вјетар, буди талас и његова пјена
Буди сијач и жетелац сунца
Буди птица опијена.
Буди луђак што му се диве
Бајка буди старија од ријечи.
Свирај
Говор крви и записе срца
Шапат лишћа и музику земље
Пробуди нерв и црвене гејзире
Оплоди им успавано сјеме
Разнеси облак и помири простор
И скамени вријеме.
Свирај
Са окусом цврчка, јаче од Орфеја
Јецај глади, снагу корифеја
Свирај себе, свирај мене
И све снене, занесене.
Разапни крила и до звијезда дирај
Без почетка и без краја
Само свирај
Свирај
Свирај.
 
	Слободан Бранковић
Из бележака хирушког ножа сабласти Жуте куће
Врхунски захвати
Оперишу.
Мало рупа.
Много нула.
Расту цене.
Две слезине.
Три нема језика.
Дебело црево
Из кога све испало
Како испало.
Метаморфоза
Обликовање шаке као канџе у епохи простора;
Тестирање мешанца из укрштања слободе и ратова;
Трансплатација опроштаја мученика са светих гора.
Поноћно исцељење
Вади здраву наду
Упарује линије судбина
Уклапа расе и цивилизације
Калеми сиромаха западном млитавцу
(Уместо повеза влати горке траве)
Конзилијарно
Ушива истину да не процури из мождане вијуге кофера
Штрићне чуперак шћућуреног сирочета
У долини мајчине душице
Шта сa оним што претекне од очева у колицима…
Шта има од Косовке девојке, сада жене у црном…
(…)
Иза гвоздене завесе
Операциони сто – покретна тезга.
Златне гарнитуре искежених вилица
Нечија шкљоца у црној торби.
Пола најскупље речи на секутићу.
Жута кућа
Гаврани,
Домаћини ноћи!
Утроба прекопаног
У вама.
Светли.
Изнутра.
Расуте душе
Од несаломивих костију
Нека буде неки нови Рт добре наде
Хало
Тихо. Шапат из подрума.
Пусти глодара, нека се шета.
По крстачи. Моли се као пола света.
Нема освештаног повратника!
У дну сандука рам, сломљена слика.
Хало, испоруке у деловима.
Покров Открива.
Наруџбина
Платиша хоће
Живог Бога
Из мртвог човека.
Застој
Пауза. Нема материјала.
Пошиљка касни. Застој у завојима.
Не тако давно очајник руку угурао
Међу ледене трупце и одсекао.
Тако стигла с Колиме у свет.
 
	Властимир Станисављевић Шаркаменац
Светлана
Маленићи су били врло чудна сорта људи. Потицали су из
Старе Србије, из Херцег Новог и са Цетиња. У неком за њих не-
милом времену почели су се расељавати. Стева је рођен у Новом
Саду. Као београдски студент прочуо се по бризи коју је имао за
људе из своје околине. Али прича о Стеви почиње много раније
– негде са његовим прецима.
Отац Трајило био је природњак. На своју руку бавио се истра-
живањем водā и рибā. Наиме, веома га је занимало како заједни-
чки ток неколико мањих токовā река, које се састају у некој тач-
ки, добија име. Зашто један водени ток носи име према једној, а
не другој притоци. Онда је дошао до закључка да су код тога пре-
судну улогу одиграли живи организми у води, превасходно рибе.
Па је данима залéгао по мостовима, ћупријама и брвнима, све
гледајући узводно, како би приметио која риба у које доба годи-
не одлази уз реку, не би ли се, на пример, негде у горњим и пли-
ћим токовима оплодила, односно, бацила икру.
Разликујући све рибе, највећма по леђима, која на брзацима
изгледају готово истоветно за све рибе једне величине, ипак је
уочио да главна, најбројнија врста која испуњава заједнички
водоток никада не брка притоке у које ће отићи, већ увек непо-
грешиво бира и одлази само у једну од њих, и сваки пут у исту.
Због тога, ваљда, ако заједнички ток обе притоке не понесе неко
сасвим ново име, он управо носи име оне притоке у коју скрећу
рибе, најбројнији становници доњих токова. Значи притока у
коју одлазе рибе одређује име и дужину заједничкој води, а не
она друга.
Како је то отац-Трајило срачунао, ради се, вероватно, више о
самој води, него о риби. Наиме главни становници заједничког
тока, односно, најбројнија популација рибā усваја одређен опти-
малан, средњи укус воде у заједничком току и, одлазећи у горње
токове, да баци икру, држи се тог истог укуса, те неће да скрене
у притоку која га нема, но иде у притоку која целој заједничкој
води управо и даје тај средњи укус, те се тиме доказује да та при-
тока истог укуса, то јест исте воде, треба да дā и име и дужину
заједничком току.
Стевин стриц, Трајилов брат близанац Самујило био је на-
родни неимар. У близаначком дужном осећању према један сат
старијем брату Трајилу, определио се за грађење управо оних
брвана на саставима притока, која су Трајилу била неопходна
за посматрање процеса оплодње рибā које одређују име рекā.
Кад би саставак река био тако широк да је изградња брвна била
неупутна, Самујило би приступао изради привремене ћуприје,
колико да Трајило изврши своја очекивана посматрања. Некада
би таква ћуприја остајала и за даљу, свенародну употребу, све
док је неке водоношине и поплаве не би однеле.
Кад је отац Трајило умро од старости, природном смрћу,
Самујило је наставио да довршава започета посматрња свога бра-
та, иако му је преостало веома мало времена. Наиме, “млађи”
брат је знао према старим причама и предањима да му не пре-
остаје више од шест недеља живота, а то је онолико колико је
потребно и души старијега умрлога брата да у 42 дана свога ми-
тарства бира место свога одседања. Није редак случај да је то
место управо тело преживелог брата близанца, где се душа мора
најбоље осећати, јер не мора много тога да мења. Тада прежи-
вели близанац живи најпотпунији део свога живота, јер сада
није завистан и од оне друге половине душе, те пред Богом, и
овим светом, представља једну целовиту и потпуну личност,
бúће. Тада се и интелектуални ниво преживелога брата увећава
таман за још једну половину целовитости жељне душе. Зато ће
Самујило снагом бољег и научнијег закључивања управо пот-
врдити налазе свога брата Трајила у његовим природњачким
настојањима, те ће за сва времена од њих остати научни став да
име заједничком току водā даје она притока чији укус воде ус-
воји у заједничком току најбројнија популација рибā.
Трајилов отац Дамјан, Стевин деда, био је Солунац, али се
такође није одрицао тога да своме народу пружи и допринесе на
општој ползи. Иначе рашљар пре Балканских ратова и Првог ве-
ликог рата, ишао је од куће до куће својих сународника и молио
их, иако нису ни имали намеру да копају бунар, да им помоћу
својих дрхтећих шипкица покаже место где се у тлу налази вода,
и на којој дубини, па кад једном имају потребу, или неки њихови
каснији потомци, да знају где да копају. Оно што је чудно за
рашљаре који су обично људи тананих димензија, Дамјан је био
огроман, на оца. Као џин. Кажу да од Призрена до Скадра у току
целог Преласка преко Албаније није ни стопу прекорачио сâм
на својим ногама. Увек би носио по једног саборца на својим
леђима. И то онога који би био и најболеснији и најнемоћнији,
док се не би мало опоравио, а тада би на своја знојава плећа пре-
узимао неког другог, који би у међувремену подлегао немоћи. Па
ипак, у Скадар је стигао чио и здрав као један од највиталнијих
војника. (На крају Преласка, на Крфу сви су се питали зашто је
одбио високо одликовање за пожртвовање, говорећи да му све
то није било тешко, а сам престолонаследник Србије, одрастао
на Цетињу, морао је да се умеша и убеди га у примање одличја.)
Стевин млађи стриц Борислав био је наставник и географије
и биологије. Вероватно га је на то навео старији брат Трајило
својом неопредељеном љубави и према рекама и према рибама.
Али је то образовање било довољно да свом синовцу Стеви,
 
	Марко Паић
Глуво доба
Случај
У скучену студену собу испуњену бледим светлом и реским во-
њем дувана ушао је младић свиластих бркова и сувог, високог
стаса. Образи му беху испијени и засенчени црвенилом; тресак
његове чизме о земљани под пренуо је комесара Лапчевића из
пријатне обамрлости. Овај плећати четрдесетогодишњак једним
складним трзајем тела усправио се на дрвеној столици и упиљио
поглед у војника, који му је отпоздрављао, прислонивши песни-
цу на слепоочницу обрубљену масном зеленом капом, док су му
јагодице благо подрхтавале.
“Данас рано изјутра”, рече он прозуклим гласом, “убијен је је-
дан од наших из гружанског гарнизона. Устрелио је жандарма на
постаји у Книћу. Ишао је тамо по задатку. Арсић је, тако се зове
жандарм, мислим, покушао силом да га претресе, кад су зазвеча-
ли пуцњи. Овај наш је похитао преко пруге, у правцу Рибеша, али
остатак патроле већ је изјурио из зграде; пуцали за њим, и убили
га на месту. Сељаци веле да је неки ћелав и крупан човек, стојећи
уз врата вагона, повикао: “Људи, убише човека”. Двојица жандар-
ма из зграде железнице су га чули, и одмах се дали у потеру. Овај
наш је био друг Пашчевић, млад момак из Груже, тèжāк.”
Комесар је слушао младићев говор са лелујавим, влажним по-
гледом, као неко чије су мисли одвећ далеко, и без снаге да од не-
мирних речи сачине постојану слику. Војниково казивање утис-
нуло је у његову отежалу главу тек крхотине од стакла, одблесак
месечине: човек обујмљен рукама краљевог жандарма маши се
револвера уметнутог у унутрашњост кошуље. Или пак хитро по-
вија тело и истрже оружје из чизме, као сечиво из корица? Пуцњи
су, будући испаљени из непосредне близине, једва чујни, као ути-
снути у месо. Човек, намах укочен као стабло, пада на тле. Потом,
револвераш који хита са места на коме је био часак раније. Чује се
његово дисање, сипљиво као код дављеника, и нечији запомажући,
али у исти мах свечани глас. Бегунац се брзо окреће иза себе (поми-
шља ли опет да запуца?), но чују се пуцњи, сада недвосмислено
снажно, и он пада на земљу, превучену кором осушеног блата.
Лапчевић протресе главом, као после пијанства или сна, и
понуди младића да седне. Потом се маши кесе за дуван и почиње
да мота. Младић подрхтава од зиме што ју је донела летња ноћ,
док привлачи столицу комесаровој и седа на њу. “Тако велиш”,
каже комесар. Онда узима лист хартије, са гомиле, на столу. Ума-
че пенкало у мастионицу и почиње да пише, држећи цигарету у
другој руци.
Човек са знамењем
“Тај је човек један од највиђенијих домаћина у селу Кнић; његово
име мештани изговарају са завишћу и поштовањем”, почео је ка-
зивање пред комесаром крагујевачког одбора извесни Анастас
Катић, ситни шпекулант и власник дућана за продају половних
ствари, у Крагујевцу; пре рата, сеоски учитељ. “Његова рана по-
вест, међутим”, наставио је овај човек продорног погледа, и круп-
них, округлих очију, које су светлуцале под беличастом лучом си-
јалице што је, окачена о танки гајтан као о црево, висила са пла-
фона, “ни по чему се не разликује од оних маглених, нејасних при-
ча чији су протагонисти шумадијски тежаци и будуће сеоске
газде с краја прошлог и почетка овог века. Рођен је, веле, у једној
од оних земљаница којима је овај крај и данас богат, и које су ре-
довно опасане незнатним парчетом земље, као каквим острвце-
том, тек понегде поцртаним пободеним кочевима или, што је у
то доба било заиста ретко, оградом од дасака или прућа. Отац му
беше један од оних горштака што су, бежећи од глади, напустили
херцеговачки крш и населили равницу. Тај човек је сваког јутра
упрезао волове и путовао у Крагујевац, где је на пијаци продавао
оно што шакама створи претходног дана: лук, зелен, кромпир и
сир. Кући се враћао тек са мраком па је дечак, будући да су му оба
брата умрла још на рођењу, остајао у кући са матером, и по васце-
ли дан радио по пољу; као једина мушка глава, не беше поштеђен
ни оних најгрубљих послова. Увече би приањао малаксало тело
уз мајчино, и, у мраку, упирао поглед ка вратима куће, очекујући
оца. Причао ми је како је знао сатима да ослушкује ноћ, надајући
се звуку клацкања таљига. Често би га, међутим, сан савладао, а
да очев лик на вратима није угледао.
Четири разреда сеоске школе свршио је када сам већ окончао
учитељску. Господин Петровић, који му је наставу држао, описао
ми га је као младића чија је ненаметљивост и учтивост била у
непомирљивој супротности са његовом крупном, разбукталом те-
лесношћу: да је само знао колико су га се ђаци побојавали, онако
плећатог и, још тада, снажних мишица! Томе су сигурно доприне-
ли и приметни, неуобичајено дубоко усекнути залисци, који су
његовом дечијем лицу придавали мужеван изглед. Он ми је, пак,
учитеља описао као витког, елегантног бркајлију (таквој предста-
ви на руку је, претпостављам, ишла и крагна од каучука, која је
тада била у моди, и која је чврсто стезала врат, а лик онога који
се повинује овом захтеву моде, чинила издуженим, постојаним,
гордим) пред којим је страх раван закону природе. Дечак памти
и спокојан, раван тон његовог казивања, проплетен пуцкетањем
варница у пећи, у учионици, које као да је упозоравало ђаке да иза
сваке његове речи, с миром божјим изговорене, спава нека запо-
вед, оснажена прутом који је вребао испод катедре.
Безбојност и монотонију дана његове ране младости реметио
је, верујем, тек пој недељног богослужења, и колорит фресака, у
сеоској цркви. Једно је непорециво: ретка су деца која тако пос-
 
	
 
	 
						
						 
						
						 
						
						 
						
						 
						
						 
						
						 
						
						 
						
						 
						
						 
						
						 
						
						