Милан Петровић
О аутокефалности као принципу западних цркава
Аутокефалност је један од основних правних принципа органи-
зације (устројства) православних цркава. Аутокефална црква је
она православна помесна црква која има сопственог врховног пог-
лавара. Будући да су делови васељенске цркве, аутокефалне цркве
стоје у општењу једна с другом како по јединству вере, тако и по
основним начелима устројства и управљања. Формално, као прва
аутокефална црква у савременом националном смислу, у 10. веку
појављује се Доростолски патријархат (према граду Доростолу у
Бугарској, где се налазило седиште патријарха). Но, у суштини,
аутокефалност је карактерисала још устројство првобитних хриш-
ћанских цркава. Све цркве које су установљавали апостоли, по-
себно велики апостол Павле, биле су организационо независне је-
дан од друге, имајући једино обавезу да једна другој помажу, осо-
бито да помажу сиромашној браћи у Јудеји и Јерусалиму. Такође
је равноправно седам вркава – ефеска, смирнска, пергамска, тија-
тирска, сардска, филаделфијска и лаодикејска – којима се у Јовано-
вом Откривању њиховим “анђелима” (вероватно епископима) пис-
мима обраћа Христос. Оно што првобитне посебне цркве чини
једном црквом јесте вера да је њихов темељ Исус Христос и да у њи-
ма пребива Дух Свети. Та начелна аутокефалност, будући засно-
вана на Светом писму, јесте, дакле, божански закон.
Сасвим супротно начело важи у Римокатоличкој цркви. Прог-
лашењем догме о непогрешивости папе, коју је папа Пије IX обз-
нанио 18. јуна 1870. конституцијом “Pastor Aeternus”, уништен је сва-
ки остатак неке националне римокатоличке цркве и уведен тотал-
ни централизам ватиканске апсолутне монархије; у том систему,
римокатолички епископи, бискупи претворени су у пуке чиновни-
ке једнога јединога римскога бискупа. Легитимитет за ту, с библиј-
ске тачке становишта, злоупотребу права, римске су папе нашле у
исказу Господа Исуса из Јеванђеља по Матеју (16, 18-19): “А и ја те-
би кажем: Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и
врата паклена неће је надвладати. И даћу ти кључеве од царства
небескога: И што свежеш на земљи биће свезано на небесима.”
Према једноме касније насталом предању у Риму, апостол Петар
био је први римски епископ и своју “власт кључева” (potestas cla-
vium) пренео је на своје наследнике, римске епископе, папе.
Само, исту власт кључева пренео је Господ Исус и на остале апо-
столе. Према Јеванђељу по Матеју (18,18), Господ, говорећи о Цркви,
вели апостолима: “Јер вам кажем заиста: Што год свежете на
Властимир Станисављевић Шаркаменац
Забелешка о Стеви Маленићу, сликару
Човек који изради преко 60 000 портрета, који се размиле по све-
ту и окаче на зидове да сведоче о вечном сусретању људи, никада,
дакле, такав човек не може да умре. Он остаје у лику сваког тог
портрета, односно у лику модела као жива одзивка на сликарев за-
мах четке и контемплацију у загледан део света. Тај лик је оно што
је виђено у датом елементу укупнога света који је сâм Бог стварао.
А Стева је зауставио и овековечио и до 70.000 таквих залеђених тре-
нутака. Са таквим фондом “хватања“ трена и његовог претварања
у вечност и сам сликар и сви ти модели постали су вечност.
Зашто, онда, кажемо да нас је стева Маленић напустио 2010. го-
дине? Зато што је престао да овековечује пролазност времена, пре-
тварајући га тим залеђивањем у непролазност.
Рођен је у Београду 1938-ме. Сањајући да постане пијаниста, сви-
рао је гитару, и то добро. Сањајући да буде музичар, будио се као
сликар, и на тој јави, опет сањајући да се позабави проученим ку-
бизмом, сликао је портрете на Монмартру, најпосећенијој тури-
стичкој тачки света, и живео од тога, издржавајући и жену Ирму
и троје деце – Тамару, Милену и Владимира.
Био је сликар, а био је човек – тихог сагоревања и неистицања
за јавност највеће љубави коју је у себи носио за људе и српски род.
Неки се за ту љубав професионално награђују високим положаји-
ма и великим новцем, мада се у такве разметљивце и не може има-
ти безгранично поверење, јер увек могу да издају народ и отаџбину,
а неки ћуте у себи трајну верност својим коренима, идеји и Речи,
и не дају за штампу своје гласне изјаве, али зато не знају да издају
пријатеља, род и веру. Стева Маленић је спадао у ове друге.
Како је тихо и смерно живео за друге и свој српски род, тако је
тихо и, као на мала врата отишао, готово неприметно за све нас. Ваљ-
да је и то био део његовога начина вољења других и целог света.
Нека би Бог дао да га се дуго сећамо!…
На годишњицу смрти у његовом атељеу у Паризу
Радомир Батуран
Фотографија као ликовна лирика Наташе Дамјановић
НаташуДамјановић упознао сам у марту 2010. године на Конфе-
ренцији младих српских лидера у Торонту. Разговарали смо о ча-
сопису “Људи говоре”. Оставила је утисак младе, тихе особе која
зна ко је и шта хоће.
Из разговора сам сазнао да се бави уметничком фотографијом.
Други пут смо се срели у мају ове године на изложби графика и ико-
на Олгице Стефановић из Новог Сада. Тада ми је поклонила заго-
нетну уметничку фотографију “Марион II” – суптилни обрис дета-
ља са бронзане скулптуре “Greenwin” Марион Кантароф. Прегле-
дао сам и њену књигу “Colour & Contrast” и остао заробљен лепо-
том њених уметничких фотографија у боји. Не зна се да ли су леп-
ше оне које су инспирисане скулптурама уметника или оне отете
од живота природе. Више нисам имао дилеме: њене фотографије
наћи ће се на страницама часописа Људи говоре. И ево пишем при-
чу о овом уметнику.
Живи са својим супругом Богданом и њихова три сина у једном
од најлепших делова Торонта. Родом је из Београда, а девојачко пре-
зиме јој је Арбутина. Отац је радио на Југословенској железници
и био задужен за телефонске комуникације, а мајка у болници као
медицинска сестра. Наташа је као вуковац завршила природно-
математички смер у познатој Петoj београдскoj гимназији и у ле-
то 1987. године са родитељима је емигрирала у Канаду. Наташа је
уписала и завршила студије психологије и филозофије на Уни-
верзитету Торонто.
“Студије на Универзитету Торонто сам волела. Никада нисам
желела да се уско стручно образујем. Одувек сам волела уметност
и културу, али исто тако, и њима у супротности, математику и при-
родно-научне предмете, и елегантан начин којим су долазили до ј
едног и јединог правог одговора. Међутим, када сам завршила сту-
дије, била сам очајна што за мене није било одговарајућег посла.
Cхватила сам да, иако Канада пружа пуно прилика, ипак је тре-
бало да будем донекле практична”.
Наташа уписује магистарске студије бизниса и администра-
ције на Јорк универзитету, које јој омогућавају да отпочне успеш-
ну каријеру у банкарству. У то време упознаје и свог будућег му-
жа Богдана. Студирао је металургију и био председник Клуба српс-
ких студената на универзитету Торонто. Био је изузетно пажљив
и добронамеран, какав је и данас као супруг и отац.
“И поред мојих постдипломских студија бизниса, љубав према
психологији и филозофији остала је једина моја нит са уметношћу
којом сам волела да се бавим још од гимназијских дана.
Војислав Јеличић
Жарко Брестовац – од бокса до бизниса
Породица Брестовац потиче из Србије, од Брестовачке Бање. У
Великој сеоби Срба под Арсенијем IІI Чарнојевићем доселила је у
Војводину којом је тада управљала Аустро-Угарска. Настанили су
се у једној бачкој крчевини коју су касније назвали Бачки Бресто-
вац. Деда Симеон пребјегао је у српску војску у Првом свјетском
рату и учествовао у пробоју Солунског фронта. Будући да је био
заљубљеник земље, купио је велико имање код Добоја. Његов ста-
рији син Жарко био је угледни сајџија и златар у Добоју, а млађи
син Јово постао је официр.
Торонтски грађевинар, бизнисмен Жарко Брестовац није са-
мо добио име према свом стрицу, него је од њега наслиједио и сми-
сао за бизнис. Старији је син Јова Брестовца, пуковника југосло-
венске војске из Босанског Брода, и мајке Марије из Сијековца. Сви
у Босанском и Славонском Броду знају Јова као часног официра из
рата, изузетно правичног човјека, чврстог карактера. Никада није
био члан Партије, никада није престајао да слави Славу коју му је
предао отац Симеон. Славио је и све остале православне празни-
ке. Спуштале су се завјесе на прозорима његове куће близу Жељез-
ничке станице за св. Николу када су долазили гости, највише офи-
цири. Православну традицију, вјеру и обичаје пренијео је и на сво-
ју дјецу. Жарку је предао Славу још за живота. Слави се она и да-
нас у великој кући Брестоваца у Инвермеј авенији на Норт Јорку у
Торонту, са педесетак званица. Доживјео је и отац Јово да присус-
твује тој слави, са сва четири сина и једином кћерком.
У другом свјетском рату доживјео је Јово највећу трагедију коју
брат може доживјети. Нашао је брата Жарка, угледног добојског
златара, на цести, у Ритешићима. Његов труп, сав у крви, лежао
је на сред цесте, руке на једној, а ноге на другој страни пута. Главу
му је нашао поред пута, у каналу. Урадили су то хрватски и мус-
лимански домобрани. Покренуо је пуковник Јово свој пук и очи-
стио од усташа подручје од Добоја до Брода.
Мајка Мара родом је из Сијековца, из породице Гојковић. Сви
из њене породице радили су на жељезници. Од жељезнице је и по-
страдао и њен веома млад отац па је ујак, Петар Длакић из Чачка,
прискочио самохраној сестри у помоћ и преузео бригу о млађој сес-
тричини, а старија је остала са мајком. Тако је Мара Гојковић жив-
јела у Чачку све док се није удала за официра Јова Брестовца.
Више нису међу живима ни Јово, ни Мара. Сахранио их је Жар-
ко како доликује њиховој љубави и пожртвовању за своју дјецу и
угледу Јова Брестовца и у Босанском Броду и у Торонту.
Милун Костић
Србија како сам је видео
Први пут после толико година, провео сам много више времена
у Србији него до сада. Никада нисам био песимиста када је у пи-
тању наша Србија, али овога пута вратио сам се с доста песимиз-
ма. Анализирао сам Србију најпре кроз нашег сељака, па кроз
штампу, кроз политику, кроз животни стандард…
Кад сам се вратио у Британију, на питање пријатеља како је та-
мо, нисам знао шта да одговорим. Једнима бих рекао да је Србија
велика тајна, јер још увек верујем у Бога и спасење Србије, дру-
гима бих рекао да Србија нестаје, а трећима да Бог чува Србију.
Дакле, и моје се расположење мења као што се и Србија мења. Али
није то само са мном случај. Видео сам да је тако и код других, би-
ло да стално живе у Србији или повремено дођу из иностранства
ношени носталгијом, која никада неће престати. Смем да тврдим
да данс има Срба ван Србије колико и у Србији. Дакле, имамо две
Србије. Ова друга , ван данашњих географских граница, можда
је и већа. Већина нас смо телесно у овој другој заграничној, али
нам је душа тамо где смо поникли и где смо расли. Свима нам је
у детињству небо било плавље и животне радости су биле веће и
зато није никакво чудо што смо носталгични и што нас душа вуче
коренима и ми желимо да наша Србија и народ у њој напредују.
Ево шта сам видео.
Политички, Србија је у хаосу и као да је изгубила свој пут. Је-
дина преокупација политичара јесте Европа, која нема алтерна-
тиву. Пуне народу уши како ће кад уђу у Европу све бити боље а
сваки становник ће живети лепо и само што још не кажу: “Не-
ћете морати да радите, али ћете имати довољно пара”. Нико се не
пита шта ће вредети новац и ако га будемо имали, ако за њега не-
мамо шта да купимо. Дакле, нема никакве националне стратегије.
Војска је упропашћена, предузећа су распродата па затворена,
хиљаде радника остало је без посла, број пензионера се повећава
а наталитет је све слабији. Села ће, ако се овако продужи за 10, а
највише 20 година, остати потпуно пуста. Пре 40 и више година
док сам похађао осмогодишњу школу у Биоски, добро се сећам, у
њој је било 860 ђака. Данас их има свега тридрсетак.
У Ужицу, које има највише 70 хиљада становника отворена је
31 банка. Ниједна није српска.
Европска заједница или Европска банка за развој понекад уде-
ле Србији по који милион помоћи и политичари се убише хвале-
ћи се с тим. Нико не мисли о томе да кроз стране банке у Србији
они извлаче милијарде из наше земље, све више је осиромашујући.
Милан Радуловић
Од маске до личности
Бог и Сатанаило у лику човека
“Човек је мистерија!” Мистерија је за оне који су покушавали да
тумаче човека без Творца његовог. Пошто је човек створен по лику
Божијем, тако је најприроднији покрет човека управо ка Богу,
створитељу свом. Немоћан у животним недаћама обраћа се човек
Богу своме, чак и неверни у тренутку ужаса душевног доживају
Оца душе и тела својега. Не може човек понизити себе а де не по-
низи Бога у себи, нити може да понизи Бога а да не понизи себе.
С друге стране постоји још један лик који обитава у човеку.
То је лик палог Ангела Сатанаила, који у свему види заверу про-
тив Бога а тиме и човека. Свака поргрешна мисао које не води ка
спасењу душе њему je мила, а то су душе неверних који не схва-
тају значај жртве Јагњета Божијег, који на Крсту беше распет за
грехове праоца Адама и прамајке Еве.
Исус Христос се овлапоти од Духа светога Марије Дјеве и по-
ста човек, дакле на њему не почиваше грех Адама и Еве управо
зато никада и није морао умрети. Тим страдањем неизмерна је
жртва Сина Божијег. Он страда да би се крвљу његовом спрао грех
Адама и Еве. Он беше распет на Крсту да би се окупљени, сада
не више око Дрвета спознања већ око дрвеног Крста страдања,
не око јабуке греха већ око тела Божијег, спасили од греха у коме
до тада живесмо.
Стога, свако од нас бира између безграничне љубави Свете
тројице и егоистичног сатане.
Једни су људи као добро дрво, а други су као зло дрво, нити
добро дрво даје жао род, нити пак зло дрво даје добар род. Ова
мисао је јасно речена и у Светом евангелију: “Људе ћете лако по-
знати по плодовима њиховим!”
Немоћ воље или морална немоћ, уз физичку немоћ, један су
од главих извора човекова неблаженства на земљи. Воља човека
није нешто масивно, што се само у једном правцу да увек задр-
жати или на једном предмету искључиво фиксирати; она је у по-
крету, у сталном вибрарању, као надражени чулни нерв, она је
активна и пре активности чула, она је вечито будна и вечито же-
љна. Она лети стално на крилима непостојаности. А човек жели
мира и постојанства док, међутим, стално лети за својим неми-
ром. Он види две моћи у себи, једну другој противне, које га ву-
ку немилосрдно на две стране, две воље, или како би рекао апо-
стол Павле, два закона. Једна је воља која стреми ка вишем, дру-
га је она која води ка нижем. Следити узвишену вољу теже је, но
човека достојније, следити нискоциљну вољу лакше је, но то чо-
Милан Радуловић
Зле речи о Србима и зла чињења Србима
БОЖЕ, ЗАШТИТИ И ОДБРАНИ ОД СИЛА НЕЧАСТИВИХ!
СРБИ, НЕ ЗАБОРАВИТЕ ЗЛЕ РЕЧИ И НЕДЕЛА ЊИХОВА!
“Требало би да бомбардујете Србе”.
(Папа Јован Павле Други – Речи упућене председнику Клинтону
током јавног појављивања у Денверу)
“Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и
терориста”. (Изјава Жака Ширака, председника Француске, за
ручком, јуна 1995. поводом састанка шефова влада држава чла-
ница ЕУ)
“Молим се да се ватра небеска обруши на Србе”.
(о. Пјер, познати француски свештеник – хуманитарац, по поврат-
ку из Сарајева и посете Маркалама 2, на конференцији за штампу)
“Што се Срба тиче… То је данас један болестан народ”.
(Генерал Жак Кот, бивши командант УНПРОФОР-а у Босни и
Херцеговини, Војни месечник “Дифенс национал”, јун 1997, Париз)
“Срби нису нарочито паметни”… “Српска деца се више неће смејати”.
(Лоренс Инглбергер, бивши државни секретар САД)
”Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили
новац за свој рат… Требало би да ђаволски бомбардујемо Београд”
(Пол Џексон, уредник листа “Калгари сан”, у изјави за “Фани стар”,
13. октобар 1992)
“Ми бисмо требали да Србију осудимо на карантин, све док се
вирус који она носи не избрише”.
(Давид Гомперт, старији директор за Европу у Савету за национал-
ну безбедност у време Бушове администрације, Часопис “Форин
аферс, јул–август 1994)
“Србе треба бацити на колена”.
(Клаус Кинкел, немачки министар иностраних послова, 27. маја 1992)
“Срби су злочиначки дупеглавци”.
(Ричард Холбрук, Клинтонов емисар у Југославији. “Њујоркер”, 6.
новембар 1995).
Раде Антонијевић
Календар догађаја у Клубу Људи говоре
Изложба слика “Моја ћирилица”
У априлу 2011. изашао је пролећни двоброј часописа “Људи говоре”,
свеска 11/12. Поводом изласка овг двоброја позвана је у госте сли-
карка Олгица Стефановић-Јојић из Новог Сада. Њених дванаест
слика и графика представљено је у часопису, а посвећена јој је и руб-
рика Прича о уметнику. Клуб и часопис “Људи говоре” организо-
вали су четири продајне изложбе, под називом “Моја ћирилица”.
Задужбинари овог броја часописа и гостовања сликарке и ње-
не изложбе “Моја ћирилица”, били су привредници са душом: Жар-
ко Брестовац из Торонта, Зоран Младеновић из Монтреала и Бла-
гоје Савић из Кичинера. Богу хвала, и у овом логорском веку, кор-
порацијској тиранији и потрошачкој култури, међу Србима још
увек има људи који цене уметнике и њихова дела и знају колико
је вишезначно важно њихово деловање у сваком времену и свим
срединама, а поготово данас у српском расејању.
Торонто
Изложба “Моја ћирилица” отворена је у Торонту у петак, 28. маја
у “Sweet Gallery”. Изложено је 35 графика, слика и икона Олгице
Стефановић. Све радове је урамио и изложбу поставио вајар и ар-
хитекта Жељко Родић. Сви изложени експонати су мотивисани
српским писмом и српско-византијским средњовековним сликар-
ством. Присутне је поздравио председник Клуба “Људи говоре”,
господин Жарко Брестовац, задужбинар часописа, а вече је спон-
тано и топло водила Никол Марковић.
Изложбу је отворио магистар историје уметности Душан Би-
јелић, који је познатији у торонтонским културним кругови-
ма и народу под псеудонимом Душан Босанац. Инспиративно
је трагао за самим суштинама радова сликарке Стефановић и
то исказао надахнутим речима вештог беседника и великог по-
знаваоца ликовне уметности. Препуна галерија посетилаца с пи-
јатетном пажњом пратила је излагање господина Бијелића и пе-
вање солисткиња Валери Брестовац и Кристине Бијелић. Крис-
тина је певала изворне српске песме, а Валери оперске арије. Пра-
тила их је на клавиру проф. Глориа Саринен. Ганута изванред-
ним програмом отварања изложбе, сликарка Олгица поклонила
је свим учесницима графику “Моја ћирилица”. Затим је уредник
часописа “Људи говоре”, др Радомир Батуран, поклонио својим
сталним сарадницима по једну графику: Душици Ивановиић, лек-
торки часописа, Никол Марковић, секретару часописа и Дргос-
лаву Богићевићу, програмеру који одржава сајт часописа.