Винавер о матерњој мелодији и “Међулушком благу”

После опширног увода, Винавер се окреће Настасијевићу, на-
зивајући га “тајанственим зналцем језика”. Није реч о граматич-
ком (неопходном, али недовољном) знању: реч је о својеврсној
иницираности у језик, знању “о лету у правцу стрела које погађају
срце појмова”. Ово знање песник је стекао поновним урањањем у
фолклор, који свагда има нове и неистражене области. Суочивши
се са гатањима и враџбинама, бајањима и чарањима, Настасијевић
је превазишао нашу баналну “реалистичност” и донео нам изразе
“страховите крепкости и лирских значења”, плод “пијанства теш-
ких и сурових ритмова који су пророчки надахнути”.
По Винаверу, Настасијевић је, силазећи у дубине фолклора,
реконструисао свет који никад није постојао, али који би морао
постојати да је у нашем фолклору све било онако како су певале
епска и лирска песма. Титански мотиви “Међулушког блага” по-
тичу управо из таквог света – уклетог и окамењеног, али моћног.
До “нереалног, туробног, проклетог и сомнабулског света”, Наста-
сијевић је дошао идући трагом народног језика и израза; нашао
се на архетипском извору фолклора, попут истраживача који су
пронашли извор Нила, за који се веровало да је мит. Песници, по
Винаверу, сада треба да постану географи, тражећи нове и нове
изворе. Светомир Настасијевић се строго држао Момчиловог ли-
брета, настојећи да музика буде само фон на коме се речи боље
виде: “Брат, старији брат Момчило, дејствује готово тирански на
млађег брата Светомира. Светомир се подређује тексту до краја.”
Винавер снажно наглашава улогу хора у делу, подсећајући на
тезу диригента Бруна Валтера да полифонијско хорско певање
има утицаја на етички развој извођача и слушалаца. Идеја о педа-
гошкој улози музике, присутна још од Платона, и овде се јавља.
И Руси и Срби су осетљиви на хорско начело, а хорови у операма
Мусоргског имају значајнију улогу у покретању радње него поје-
динци. Тиме се долази до античког поимања трагедије, у коме
хор представља судбински чинилац. Код браће Настасијевић,
у “Међулушком благу”, доминација хора је пресудна. Свака
борба индивидуе против хорског начела завршава се неуспе-
хом појединца. То означава доминацију колективитета над суд-
бином индивидуе, тако карактеристичну за архајска друшт-
ва. (“Појединци се отимају као птице сломљених крила”, вели
Винавер.) Индивидуа је у “Међулушком благу” толико немоћна
да се појединац ретко сукобљава с хором; хорови се сукобљавају
један с другим, непомериви у својим ставовима, а човек тре-
пери између два “поља сила”, оличена у њима. Једно поље сила
је “бели чисти девојачки позив ка животу и светлости, а други
црни и тамни јаук који зове гробовима.” На крају, у сукобу хо-