Винавер о матерњој мелодији и “Међулушком благу”

празне речи да би песма била још дубља. Том песмом Вардар те-
че. Све до мора. Свака песма овде улива се у бездан. Наше реке, бог-
зна да ли и стижу у море? Сава!
Ах, не! Страшно их волим кад се насмеше! – То је за њих
велики напор.
А ми се смејемо грохотом. Мислим да ћу се и пред смрт грохо-
том смејати. Уосталом, ко се лепше смеје од нас? Зар не би треба-
ло правити школу смеха! Колико милиона људи није још ни у
првоме разреду! Ова ми се песма допада много више но она којом
су одјекивале све наше паланке. Певале су наше служавке по цео
дан, и занатлије, и ништа није ишло без песме, чак се ни малтер
није лепио. Али та песма није свечана, она је помоћ при раду,
она је и гласно мишљење кад се бојимо да ћутимо. Овде је песма
нешто више, чудесније. Код нас је свакидашња. Да не истрошимо,
да не потрошимо ову песму, једнако се њоме поносећи и китећи?
За тиху и отегнуту песму наших сељака, без икакве горчине,
без осећаја за време, без поенте, можда треба сести на воловска
кола, на дугачку греду, и тако путовати седам година, и не сврши-
ти песму гласно, него је у себи нечујно наставити. Та је песма јача
од сваке друге, али што да је певам: зар треба да сам јачи од време-
на? Зар да никад не зажалим за младошћу? За сваким тренутком
прохујалим?
Шта ја имам с временом, с непогодом, с градом, снегом, мећа-
вом? Волим ову песму овде где су сви јачи, а не само ја: и судбина,
и време, и ћуд живота, и случај. С таквом песмом може да се умре.
С нашом отегнутом рабаџијском: готово и не иде, није природно
– јер она треба да надјача, не може да подлегне. Она преживи све.
И себе саму. ”
Године 1937, Станислав Винавер је одржао јавно предавање о
музичкој драми “Међулушко благо”, чији је либретиста био Мом-
чило, а композитор Светомир Настасијевић. Ово је дело било по
Винаверовом “укусу”, “дионисовско”, тешко, тамно, које изража-
ва “дубине несвесне, грехове тамне и језовите бездане”. Весела на-
родна песма, којом се дело завршава (“Текла вода на валове”), вео
је “бачен преко свирепости” судбине, преко страдања Незнанца и
Беле. Сасвим у складу са Винаверовом тврдњом, Гордана Крајачић
је уочила да је композитор у “Међулушком благу” веома вешто
искористио технику “надмотива”, која, на известан начин, прева-
зилази замку опонашања вагнеровског лајтмотива, при чему ком-
позитор успева да музичко – драмско изграђивање оствари по
принципу античке драме. Ово дело Винаверу је добро дошло
управо као пример циља до којег матерња мелодија може да од-
веде. Оглед “Међулушко благо” изложио је, у виду предавања, на
Коларчевом народном универзитету, да би га касније објавио у
“Српском књижевном гласнику” (7/1937).