Винавер о матерњој мелодији и “Међулушком благу”

ра девојачког и хора баба гробљарки, побеђују “магнетне силе
гробља”. Као што је Момчило Настасијевић представио човека
као играчку кобних “поља силе”, тако је Светомир хоровима, да би
те силе дочарао, дао “језиву опојност”.
Хорови су, по Винаверу, успели да дочарају оно основно што
је за фолклор карактеристично: велики, титански лични сукоби
и тешке несреће не завршавају се ничијом победом. У ствари, реч
је о победи безличне хармоније, природе као равнодушне силе,
општег Тока. Човек се нађе између поља силе као сламка, исцрта
линије своје коби и – нестане: “Природа не тражи никаква конач-
на решења. Она је бесконачна”, каже Винавер. По њему, фолклор
је као загонетни осмех античких статуа – равнодушан и према
нашој радости и према болу. Препоручујући “Међулушко благо”
за извођење, Винавер наглашава значај овог дела за проширење
културних обзорја, за пробој ка новим видицима и архетипским
изворима народног стваралаштва.

***
Напомене:
а. У свом огледу “Скерлић и Бојић”, Винавер је истакао: “Одмах
после ослобођења Македоније ја сам написао у “Штампи” да
ми књижевна Србија, својим рационализмом који је завладао
(дуплим, француским и руским нихилистичким утицајем из
Чернишевског) изгледа за неко време затворена за мистику, али
да ће мистика доћи са македонских језера у којима бораве још и
стара чудовишта и над којима лете прастаре утве златокриле и где
се виле још скупљају. Сећам се да сам овим подлистком и овим
речима постао најсмешнији у Београду. Свима је то изгледало као
потпуна лудорија. Наглашавао се практичан дух Македонаца.
Али реч “мистика” била је згодна и крилата. Та реч више се могла
борити противу Скерлића него чете, батаљони и пукови разлога.
Јер разлоге је он могао све развејати, али противу једне опасне
речи ни он није знао шта да ради.” (С. Винавер: Одбрана песничког
модернизма, стр. 228)
б. На крају “Међулушког блага”, каже Гордана Крајачић, налази
се “катарза, олакшање срочено кроз једноставну мелодију у на-
родном духу којом се закључује сав ужас протеклих збивања
преко веома скромног двогласног мушког хора у стилу органу-
ма. Трагедија је нестала заједно са благом. Само нека далека вода,
бујица или поток, понела је легенду преко својих таласа”. (Гордана
Крајачић: Чаробна фрула Светомира Настасијевића, стр. 506)