Винавер о матерњој мелодији и “Међулушком благу”

зиторе, а “натуралисте”, који позлеђују ране, не воли и не разуме
– али, они су истинитији, као што је горостасни Мусоргски изнад
сладуњавог Чајковског.
По Винаверу, у југословенској култури тешко да ће се, после
векова горчине и патње, наћи неко ко ће музику повести путем
ведрине. Пре ће се, “на подручју ропског и пркосног, мамурног и
до очију закрвављеног Балкана”, појавити путовођа на “патоло-
шком путу”, који ће бити више човек но музичар.
У броју 1. за 1938. годину часописа “XX век”, Винавер наставља
да разрађује своје почетне интуиције о нашем народном певању
(оглед “Благослов наше народне музике”). Он истиче да пој пти-
ца, које је видео како лете на југ и застају у неком трстику да се
одморе, није био пој радости и починка (како је у почетку мис-
лио), него пој патње због напорног лета. Затим помиње Љубу Не-
надовића, који је, у “Писмима из Немачке”, стално појање нашег
народа, чак и при тешком раду, истицао као преимућство у од-
носу на ћутљиве Немце. Винавер, међутим, опомиње: “А каква је
то срећа? Каква је то непомућеност?
Каква је то раздраганост? На шта личи та мелодија? Јесте ли
је слушали у тешка летња поднева? Како би та мелодија изгледа-
ла да јој приђемо са мерилима која називам Платоновим? Рекли
бисте: монотонија, туга, очајање, а можда и смрт?” Чак и “стра-
ховито брутална и чулна”, по Винаверу “подврискујућа”, срећа
Цигана није ништа друго до “заглушивање неког очаја у нама”.
Оно што је “благослов” наше песме јесте њена фрагментар-
ност, као и чињеница да се пој увек наставља. Уметничке, савр-
шене и довршене, песме немају виталност народног појања,
лишеног вештачких почетака и крајева. Цивилизовани народи ко-
ји су дисциплиновали и “ореолисали” своје песме не живе у ства-
ралачаком превирању. Таква музика, каква је Вагнерова, у чове-
ка улази на основу његове рационалне одлуке, док наша музика
представља стихију у којој свагда певамо. Ми смо, по Винаверу,
“огрезли” у праву музику и праву поезију; за разлику од Запада,
који надзире чак и своју ирационалност, на Балкану је свагда
могуће да и музика и поезија “обузму” човека, и да “владају над
нама, остварују себе кроз нас” (опет “дионисовски” мотив.)
У ствари, Винавер је највише волео пој Југа, и јасно га разли-
ковао од маловарошке песме као “помоћи при раду”. У својој књи-
зи “Скопски ђачки батаљон”, он је описивао сопствени занос:
“Волим Стару Србију. Волим Македонију. Волим Шар-пла-
нину… Волим кисело млеко. Лепша ми је Шар-планина него
Цермат. Волим мост на Вардару. Жалим што у Србији немамо
сто Вардара, и сто мостова преко Вардара. Волим овдашњу нош-
њу. Ћуте, некако испијени, у себе окренути. Али је песма божан-
ствена. Па нека ћуте још више, нека се не троше и не раскивају у