Фалсификати оригинала

издању нашег цењеног листа, ту се сасвим слажемо: ствар је пато-
лошка, ствар је за психијатрију. Најпре сам помислио да се то неки
мој пријатељ пошалио са мном, јер ме је модератор Политике цен-
зурисао (бановао), па је као тај неко убацивао на превару одломке
мог писма, да би ме одбранио! Кад оно не. То је дело неког новин-
ског инсајдера. Лепо се тај спрда, лепо тај све зна: одакле ми је мај-
ка (“Исидора Секулић, е то је већ озбиљна литература”, тапшу ме
по рамену Мошоринци, сељаци, читајући шта све не пишу тамо,
по новинама, о још једној травчици, вајме, без корена); зна инсај-
дер где сам радио, које сам вере, које невере – ипак ми је драго што
не зна да ми је и тата – Упс! – из Круга двојке (боље да тај податак
задржим за себе, ионако ударам по београдској митоманији, а сви
моји Београђани и Земунци за последња три века – тако бар твр-
ди Архив земунског мађистрата). Уз то, тај неко очито мисли да
искључиво имућан свет живи у центру града, а притом није оба-
вештен о значају Монтреја за културну мапу Париза, о начину жи-
вота америчког средњег сталежа, итд. Све неважно до неважног.
Важан је наш свет. Важна је наша, општа, културна свест.
Реаговах јер се сетих уздаха једног од путника у аутобусу
“Рада Војаж”, док смо улазили у Караванке, једне недавне зиме, на
путу за Југ, сетих се тог уздаха приликом гледања филма “Чет-
врти човек”. Човек је, у тренутку дубоке згранутости због призо-
ра којих је био сведок, више као за себе, прошапутао: “Зар је –  то
– Србија!?” Да, људи још увек воле ту земљу, они још брину за њу, и
још је посматрају са зебњом.
О томе је овде реч, и на томе бих да завршим. Није битна моја
поезија, нити Дашин, нити Радмилин рад. У суштини, овде је би-
тан став, дискурс о расејању, а тај став, тај дискурс је поразан, и
од свих пораза Србије, један од најакутнијих. Он говори о томе са
колико се стереотипа носи београдски човек данас. Он говори о
социоисторијском аутизму данашњих школованих Београђана.
О томе вреди говорити. Са гневом или са чежњом, сад свеједно.
Јер од тих стереотипа га не лече, очевидно, у Србији, данас, чак ни
писци (или они, које је “елита” прогласила таквима, макар им сти-
хови често били суви као дреновина из које чак ни краљевић Мар-
ко, уз најбољу вољу, не би могао да исцеди кап чисте поезије).
Књижевник би требало да осветли, да појасни, да контексту-
ализује. Песника превасходно занима појединачно. Аутентично.
Жив живот, индивидуална истина. Олака квалификовања, уоп-
штавања, груписања, жигосања нису књижевни, нити социолош-
ки, него идеолошки говор највулгаранијег вида. Можда наслеђена
пракса прошлости. Данашња елита је врсно изводила слетове, пе-
вала пионирске песме. Слабо је ту места за критичку свест, у зем-
љи која није извела своју лустрацију, нити повратила одузету
имовину. Произвољност, осорност, чак охолост одраз су те повр-
шности. Црта наше митоманије испољава се и у томе. Наш је чо-
век, и иначе – свезнадар. У току деведесетих година сам се озбиљ-
но запитао – не једном – јесу ли нас такви, са таквим менталите-
том, представљали свету? Јесу ли такви, у дипломатији, прегова-
рали – за милог Бога, и у ваше и у моје име? “Добро”, рече један
од коментатора, “ваљало би расправљати, не толико о питању од-
ласка (наше је родитеље већ описао Меша Селимовић у роману
“Острво”), колико о питању повратка, односно о разлозима из ко-
јих се људи у Србију не враћају” Зна наш свезнадар све, а тек о пи-
тању “простака” са чуке или из иностранства. Срећом, тим пово-
дом, Политика негује рубрику “Мој живот у иностранству”. Нама
су управо важна та искуства: не своди се школованост на друшт-
вене науке, нити пак сви морају бити школовани, е да би били за-
довољни собом, својим животом, е да би стекли нешто животне
мудрости. Разни су облици остваривања себе и самоспознаје: на
то, такво путовање, на откривање тих туђих, а нама блиских, жи-
вота, нас позива свака њихова, често самокритичка, исповест. Не-
ке од тих исповести су чак и чисти књижевни драгуљи. Можда је
време да Политика отвори рубрику под насловом: “Мој повратак
из иностранства, па поновни одлазак из Србије”, како би обим и
слика наше теме били потпуни.
Нашем исељенику треба рећи да није сам. Да има и других чи-
ја су искуства слична (да парафразирам мудрог Ујевића), и да су
та искуства плодоносна. Нашег исељеника треба ослободити од
осећања кривице. Београд и расејање нека поновно читају Конс-
тантина из Островице, Гундулићев портрет потуцања последњег
Бранковића у спеву “Осман”, Орфелина, Пишчевиће оца и сина,
Јашу Игњатовића, романе Црњанског (распон тог књижевног ма-
теријала иде од XV до XX века!). Ми се већ вековима остварујемо
другде, и другачије, а вазда и навек свесни себе – својих корена,
својих домашаја. Јер исељеник својом културом зрачи, и друге
људске заједнице препознају аутохтоне вредности за које је везан.
Камо среће да Београд поштује своју емиграцију као Јерусалим,
Пекинг или Ереван своје. Управо ми је јесенас пријатељ из Меди-
сона, историчар медицине са тамошњег Универзитета, док смо се
шетали по Латинском кварту, у Паризу, похвалио лепоту српске
Саборне цркве у Милвокију, као и један њихов чувени, етнички
ресторан. Узгред, споменуо је и Рода Благојевића. Ја њему Твејна,
он мени Теслу. Тада му рекох да је Тесла оцу Томе Сојера преводио