Фалсификати оригинала

Змајеве стихове. Један смо ми, духовни свет, одавно. Међу људима
добре воље.
Нека се исељеници не осећају кривима јер су отишли. Нека
учине мир са собом, и мир с Београдом (знам сад звучи као да про-
поведам). Један им је живот дат, нека га остварују, ма где да су. Пут
је наш пут самоспознаје. То етичко и естетско, постигнуће, најви-
ши је врх људске егзистенције. И Берђајев и Набоков су егзилан-
ти. И Берђајев и Набоков су Руси. Традиција не познаје границе.
Традиције су вишеструке. Растко умире, сам, у туђини, Црњански
је обневидео од чежње за Србијом, Црњански се вратио. Јер сви-
ма је нама “Ламент над Београдом” први и последњи наш стих.
Круна свих чежњи. Макар се Београду, “Тамном вилајету”, више не
враћали. Ко је, у љубави за Рим, био дубљи и потреснији: Август
или Овидије? Цар или његов изгнаник?

Др Борис Лазић
Универзитет у Паризу
Француска

КОМЕНТАРИ КОРИСНИКА:
Грађанка из емиграције, 14/12/2011, 09:02
Поштовани господине Лазићу, ваш чланак је мелем на живу рану
сваког емигранта на коју матична“елита” константно баца сол. На-
ша Матица се према нама никада није ни односила као према рав-
ноправнима, него се трудила да нам поред постојбине и наше имо-
вине одузме и душу и срце, да од нас сачини гневне богаље, а како
се ми не бисмо вратили. Јер, ако се ми вратимо са нашим радним
навикама, реметили бисмо нечији мир. Довољно је погледати тзв.
сајт дијаспоре и све је јасно. Видео клипови попут оног – кућа, по-
сао, кућа…, пример су свих примера како се види сопствена емигра-
ција. Зато је матични однос према нама маћехински, а никако мај-
чински. Наши емигранти више разумевања наилазе у свету од
“туђина”. Туђи суд мора да им дадне сатисфакцију када их опљачка
неки домаћи лешинар. Туђе судије штите наша права јер смо у Ма-
тици обесправљени. Не само да немамо права на нашу имовину,
него немамо ни на повратак. Где да се вратимо? У јазбину коруп-
ције и сиве економије? У накарадност, безакоње и отимачину?

Исељеник, 14/12/2011, 09:10
Опрости им, Боже, не знају шта раде. Кад споменусте рубрику
“Наш живот у иностранству” они, који су покушали да се са пош-
товањем изразе о земљи домаћину, знају како су прошли. То је
зато што је у Србији све, ама баш све, политика. Али да је барем
политика, па хајде. Сви се разумеју у све, али им се и види колико
се разумеју.

Душанка Беккер-Исаковић, 14/12/2011, 09:44
Поседујем захвалницу од Матице исељеника Србије за подршку
српском народу када му је било најтеже. У многим библиотекама
широм земље у којој живим преко 40 година наићи ћете на моје
чланке које студенти историје и међународног права користе. Оно
што је задесило мене и моју породицу у Србији, где сам рођена, не-
виђено је и зато бих сада ту захвалницу најрадије вратила. У деце-
нијском ходу по мукама са српским правосуђем, пред којим сам
само понижавана уместо заштићена, ја нисам наишла ни на једну
једину подршку у Србији, а опљачкани смо за читав наш живот-
ни рад и труд. Моја породица сада живи теже док деца брачна и
ванбрачна судског штићеника, преваранта, свирају електричне ги-
таре и имају станове и локале на својим именима иако и ванбрач-
на и малолетна. Правничка елита Србије је у тој мери заказала да
ми је згадила сопствену отаџбину. Бестидни су у својој ароганцији,
али им хвала што су ме излечили од носталгије и илузија. Мени је
помогао и помоћи ће ми међународни суд, а ко ће помоћи њима?
Нико!

Читач ХУ, 14/12/2011, 11:20
Гледајући емисију о ослобађању Вуковара, и оног младића у цр-
ном, шта и како прича о покланим бебама у вуковарској болници,
знао сам тог тренутка као неким шестим чулом, и видео своју бу-
дућност, као предосећање непогрешиве јасноће предсказања, да
више не припадам ни Србији, ни Војводини. Три недеље након што
смо старији син и ја, некако избегли “рачунарски списак за моби-
лизаију”, и збрисали за Шведску, 01. јануара, у један сат иза поноћи,
два плавца су махала жени испред носа, са “добровољним пози-
вом за мобилизацију”. У Шведској сам слушао РФИ, понекад и
две станице из Шведске, Београд ретко, слабо се чуо, али сам зато
гутао Стојана, у “Времену”, жена ми је редовано слала. Тај старији
син, још док смо се пробијали по маглама према Данској, већ ми
је забранио да спомињем кућу, Србију, и све прошло. Супругу и
млађег сина, следеће лето 1992-ге, Шведи су вратили из Трелебор-
га трајектом, у кавезу, назад на тло Европе. После смо се сви оку-
пили на северу Мађарске. Само ја пратим вести.

Маните се ћорава посла, 14/12/2011, 13:45
Претпостављам да постоје и ментално одрасли и самосвесни
емигранти који бирају себи друштво ако им, колико им и кад им
треба. Ако би им неко без њиховог питања и потребе рекао да
нису сами, можда би они то могли да схвате као некакву опомену
или увреду или бесмислицу, али најмање као некакву утеху која
им није потребна. Поготово од оних који на силу хоће неког да
теше, или на силу да неком буду потребни, а од којих су многи
емигранти и побегли. Маните се ћорава посла.

Песници и писци назад у Србију, остали стој! 14/12/2011, 14:11
Проблеми које имају песници и писци у иностранству нису ти-
пични за емигранте, нити би песници и писци требало да своје
проблеме подмећу емигрантима. Од надуваног речника и неумес-
них хипербола можда могу да живе песници и писци, али нор-
мални емигранти са таквим речником импресионирају слушаоце
на погрешну страну и обично не пролазе добро.

За аутора чланка, 14/12/2011, 16:33
Довољно сте паметни да знате да памет није на цени на сваком
простору и у сваком друштву. Исто тако можете сами да претпо-
ставите из чијег “пера” су овде неки (злуради) коментари. Вама хва-
ла што постојите, а (злонамерним) коментаторима на томе што
нам више не припадају. Сваком своје друштво, али и своје место.

Људи са три прста, 15/12/2011, 15:03
Пре 40-ак година један српски писац оде у Немачку да види како
емигранти са југословенских простора тамо живе и шта раде, и
да о томе напише књигу. Није успео да нађе ниједног емигранта
који је био поштен човек. Све које је срео били су на један или дру-
ги начин, неки криминалци. Своја запажања овековечио је у сво-
јој књизи “Људи са четири прста”, за коју је добио и НИН-ову на-
граду. Од тад па до данас свет се изменио па су се и писци изме-
нили. Данас вам писци нуде своје раме да се на њему исплачете
због своје зле емигрантске судбине, коју он и себи жели. Нисте ви-
ше сами.
Писац је, бре, међу вама.

Неца, 24/12/2011, 10:43
Коментар @ Људи са три прста, 15/12/2011, 15:03
Јадно и бедно.