Фалсификати оригинала

УКС је објавило одговор Др Бориса Лазића у целини,
Политика тек последњу трећину. Писмо је следеће:

Борис Лазић, Париз
II
Цењене Колеге,
“Политика” јесте објавила мој одговор књижевници Радмили Ла-
зић, али у знатно скраћеној, непотпуној, дакле безвредној верзији.
Модератор је, потом, на “Политици онлајн”, углавном брисао реак-
ције читалаца, с циљем да ублажи колатералну штету по лик и
дело њихове колумнисткиње. Отуда потреба да се разјасни неко-
лико ствари.
Реакције читалаца су двојаке: разумевање и одобравање од исе-
љеништва (од “обичних људи” до струковних колега из Енглеске,
Немачке и САД-а), притајена заједљивост од неименованих комен-
татора из Србије. Полемика је, кажу такви, брзо заморила публи-
ку. Отуда је, ваљда, модератор (цензор) објављивао искључиво ре-
акције у којима је писало да је све то јалова препирка међу пис-
цима. С тим у вези, ипак треба подсетити (нашег недоученог све-
зналицу – већ је Богдан Поповић писао о том, типично српском, ква-
зинтелектуалном профилу) да, под једно: искуства уметника или
писаца нису другачија од искустава физичких радника, програ-
мера или дизајнера или било ког другог облика људске делатно-
сти којом се бави наш човек у свету и да је, под друго, управо моћ
књижевности у томе да осветли и осмисли сваки вид људског ис-
куства, па и искуства емиграције.
Реакције домаћих твораца јавног мњења су речите: они не да
сматрају како знају ко је и шта емиграција, већ не желе да чују
иког с те стране, поготово не уколико би имало шта тим поводом
да се каже другде него у Србији. То није за чудити, с обзиром да
је садашња номенклатура проистекла из претходне, тоталитари-
стичке, брозовске.
На ово друго писмо, које у Политици започиње реченицом
“Нашем исељенику треба рећи да није сам”, један од неименова-
них коментатора (као да је реч о истој особи у следу од четири ко-
ментара) саркастично је приметио да је Миодраг Булатовић у еми-
грацији описивао фукару и на тој основи заслужио Нинову награ-
ду, а да овај писац наступа као терапеут и утешитељ сиротих еми-
граната. На страну то да ли се Булатовић бавио пуком фактогра-
фијом или естетиком, литературом (као да није реч о врхунском
писцу него некаквом корисном идиоту неименованог коментато-
ра), рекао бих само ово: људи и укуси се мењају. Неименови ко-
ментатор вешто покушава да изглади ствар: најпре, указује на то
да нема потребе да икога тешим, одрасли смо људи. Затим, позива
ме, као песника, да се вратим у тор, у Србију. За писце тамо, има
тамо места! Остали – стој!
То је најниже просташтво. Наводим коментаре читаоца јер
они чине нераскидиву целину дискусије. Но, поводом романопи-
саца и искуства емиграције рекао бих још и следеће: људи и укуси
се мењају. Једно је чинио Булатовић, друго је с данашњим романо-
писцем. Данас писац разоткрива битанге у Србији.
Ево одговора на Радин “утук” у целини.

“Зар је то Србија!?”
Књижевник превасходно постоји ради читалаштва, стога пошту-
јмо људе који издвајају време да читају наше чланке и пређимо
одмах на ствар: уоквиримо полемику, ради – добронамерних – са-
учесника. Има, у литератури, светској па и нашој (у овом љубав-
ном троуглу: Даша Дрндић, Радмила Лазић, Борис Л. – где ипак
полемишу писци), и исувише анимозитета, е да би се само радило
о пукој објективности (и забави за доконе). У случају који нас за-
нима, то се показује већ по реакцији песникиње на мој одговор.
Реч је, заправо, о њеној основној, суштинској реакцији, која се
своди на дисквалификацију моје поезије, мог песничког/књижев-
ног рада. То је класичан трик у полемичком жанру, и не повла-
чи неке посебне последице. Међутим, тон је, код ње, одсечан, ст-
вар неопозива. Ја сам, благо речено, никоговић. Лепо од старије осо-
бе према млађој. Толико о општој култури радикалне феминист-
киње. Очито су чланови НИН-ових жирија оманули када су у два
наврата уврштавали моје наслове – недостигнућа! – међу значај-
није прозе године (“Белешке о Аркадији”, 2000; “Врт заточеника”,
2010), као и француски издавачи моје препеве Његошевих спе-
вова, изборе из савременог српског песништва. Уосталом, да су
достигнућа, достигла би прво место. Само се оно и рачуна. И ето
ти, поштовани читаоче, литературе претворене у такмичење, у
спорт, у глупост. Уосталом, зна се како ради сваки жири. Нико се
озбиљан на то више не обазире, нити им ишта верује. Чак ни ја.
Песник је ионако, крајње самокритичан, вазда несигуран у ва-
љаност својих радова. У праву је колегиница Лазић.
Ето, помислих, “Повељи” изговора (већ две године један уред-
ник другом у Краљеву предаје те моје несретне стихове као врућ
кромпир, а пара за штампу ниоткуд – нисам солвентан, не при-
падам ниједној политичкој гарнитури – ја сам песник, ја сам суш-
тински друштвено НЕПОТРЕБАН). Ето им сад, нек се позову на
Радмилин став. И шта ће нам, уосталом, још један, тамо, емигрант?
Зар нисмо вратили Црњанског, кадили над Кишом? Зар им то ни-
је доста? Ко је сад па тај?
Поштована публико, писци се међусобно добро знају, уживајте
сад у представи – док траје. Речју, не читајте моје стихове. Ионако
ме ретко има у нашој периодици – ништа не губите с тим.
Толико о теми књижевности.
Случај комедијант је хтео да доживотни државни стипендист
и ја будемо презимењаци, тако да не треба губити из вида ни ко-
мичке ефекте такве ситуације. Свему се, од срца, ти насмеј.
Што се тиче представљања мојих коментара у елекронском