Пут кроз пустињу

мајстори спајати на градилишту. Добио сам посао помоћника мај-
стора. Стајао сам високо на грађевини са металном левкастом
цеви у коју сам хватао велики црвени, врео закивак којег ми је
одоздо са земље великим ковачким машицама добацивао други
радник. Закивак, изливен у покретној пећи за топљење, морао
је бити брзо додат мајстору да би био убачен у плоче вратница.
Током месеци који су претходили монсуну тропска врућина се
дан за даном дизала до изнад 40о. Често сам морао да скидам за-
штитни шлем како бих обрисао зној и бацио поглед на енглеске
речи исписане на парчету папира. Једном је човек крај пећи не-
очекивано бацио закивак, и када сам инстиктивно померио свој
шлем да га ухватим, црвени усијани закивак је пао унутра и за-
палио мој скривени речник.
Са врха градилишта пружао се добар поглед на део долине
низводно од бране. Током целог дана могли су се видети булдо-
жери како напредују кроз буш бришући пред собом прастаро
дрвеће и ниско растиње. Гола земља која је остала привлачила
је ветрове – пијавице, који су подизали стубове прашине високо
у небо и носили их преко долине. Прашина је често обавијала
градилиште, као и раднике који су били одевени само у кратке
панталоне и који су се непрестано знојили. Људи са густим, чу-
павим обрвама сматрани су срећним, јер су спречавале капи
зноја које су им цуриле низ прашњаво чело да доспеју до очију.
Човек на земљи испод мене купао се у зноју. Био је усељеник из
Русије, одрастао у Сибиру. Била је то година кубанске кризе и
радници су се током пауза за чај шалили са њим говорећи да би
нека ракета са Кубе могла да залута, погоди Сунце и обори га с
његовог високог положаја.
Неколико месеци након што сам се сместио на реци Орд, по-
јавили су се мој пријатељ Џубуру и његова жена. Истог дана ка-
да су стигли преселио сам се из радничког логора на обалу о-
ближњег билабонга где су Абориџини живели у колибама сагра-
ђеним од грања и лишћа. Своју колибу смо подигли за само јед-
но поподне. Од кишног раздобља нас је још делило скоро пола го-
дине, те су нас гране углавном штитиле од сунца. Осећао сам се
почаствованим што је Џубуру дошао, јер је то значило да ме је
искрено сматрао усвојеним рођаком. Река Орд није била у над-
лежности Северне територије, тако да га више нису узнемирава-
ли полицијским оптужбама. Можда је исти систем постојао и у
западној Аустралији, али Џубуруова жена, звали су је Елси, није
више морала да служи оном белом човеку. Проводила је много
времена лутајући речном долином тражећи младунце белог ка-
кадуа у гнездима смештеним по шупљинама стабала речног еука-
липтуса. Доносила је младе птиће у нашу колибу, и мада су неки
умирали, они који су преживели везивали су се за њу, и дозива-
ли тражећи храну кад год је била у близини. Птићи су на крају у
кантини продавани белим радницима за безначајне суме новца
– неки су чак давани за боцу пива. “Она долази из заједнице ка-
кадуа”, рекао ми је Џубуру. Објаснио је да су Елсини родитељи
тотемски били повезани са какадуима и да је један од њихових
какаду духовних предака обликовао земљу у брда, реке и била-
бонге. Он је начинио чак и долину реке Орд, тако зелену, са била-
бонзима, да се никада неће осушити, те се птице ту могу скупљати
у јата и пити. Отишао сам у Дарвин када је монсун стигао и када је
цео градитељски пројекат затворен због кишне сезоне. Када сам
се вратио на почетку сушног раздобља, нисам могао да пронађем
ни Џубуруа ни Елси. Прича о његовој жени и какадуима ми је
дуго остала у сећању и након неколико година написао сам причу
Баланда (Какадуи), посвећену Џубуруу, човеку који ме је извео
из пустиње.
Још ниже низ долину Орда, према Виндаму, постојао је много
већи абориџински логор. Отишао сам тамо да потражим Џубуруа
и неке од његових старих племенских рођака. Логор се састојао од
заклона, углавном начињених од таласастих металних плоча, по-
странце причвршћених за земљу како би штитили људе од ветра.
Са доласком влажног годишњег доба таласасте плоче су вађене
из земље и подизане на младице дрвећа да би се начинио заклон
од кише. Логор је лежао на обали умртвљеног билабонга обраслог
алгама. Олињали пси су пливали наоколо по њему, покушавајући
да дохвате отпатке који би повремени вртлози ветра одували са
логорског прашњавог тла у оближњу воду. Људи су чучали на иви-
ци билабонга и потапали у њега лимене кофе да захвате воду за
пиће. Углавном су то били старији људи, многи од њих слепи од
пешчане болести, што је био тамошњи назив за трахому, те нису
могли да виде како је отровно изгледала та вода. Али мада су зна-
ли да је то лоша вода, нису имали шта друго да пију. Људи су се
споро кретали кроз логор, мршава гола тела су се повијала са
сваким изненадним налетом ветра, тако да је изгледало да ће и
они такође бити одувани у суморни билабонг. Једном када сам
посетио то место видео сам старицу са штапом која је силазила ка
билабонгу да пије. Поред ње ишао је динго који се скоро наслањао
на њено колено, и тек кад су се удаљили од ивице воде схватио
сам да је старица слепа. Речено ми је да она са својим дингом жи-
ви иза стене у бушу недалеко од логора и да је њен пратилац динго
води до воде и назад у заклон. После тога враћао сам се сваке
недеље да посматрам њу и динга како долазе на билабонг да пију
и потом одлазе – сцена као из комада Семјуела Бекета; осећао
сам да присуствујем нечему што нико осим становника логора
никада није видео. Још увек могу да видим динга како хода поред
своје господарице – кретали су се полако, лако додирујући једно
друго док су се приближавали ивици воде. Први пут када сам их
видео помислио сам да напишем писмо Семјуелу Бекету, да му
испричам како су изгледали тако запањујуће слично сцени из
његовог комада Чекајући Годоа, мада се налазе пола света далеко
од Европе.
Ниједан белац није живео у том ужасном логору, али отпри-
лике једном недељно кроз њега би се провезао камион и удови
закланих крава би били избацивани из њега за ове људе који су