Пут кроз пустињу

били лишени своје земље и избачени ван видокруга белаца. Сли-
чни логори су били уобичајени на аустралијском северу. Нико их
није уносио у мапе и нико се није трудио да изброји, ни логоре
ни њихове становнике. У то време неки политичари у Аустралији
су још увек заступали гледиште да би било хуманије да се Або-
риџини истребе и тако спречи њихова даља патња. Драго ми је
да ова идеја “коначног решења” никада није остварена. Међу отпи-
саним Абориџинима у логорима на реци Орд било је људи инте-
лигентних колико и Питагора, Микеланђело и Ајнштајн; можда
чак и више. Они су знали да пређу Танами и друге још страшније
пустиње без компаса или мапе. Могли су да певају и призову
кишу да би испунила суве пустињске изворе. Знали су како да
одржавају саплеменике у животу и здрављу, а да не науде земљи
током више од две хиљаде нараштаја. Ни једна друга раса на
Земљи није постигла тако много са тако мало средстава.
Један српски усељеник са ожиљком на лицу кога су звали
Крис, а који је са мном делио колибу у грађевинском логору, ис-
причао ми је о групи домородаца која је логоровала на месту које
се налазило ван граница Северне Територије. Крис је мислио да
је међу њима видео Џубуруа. Ишао је тамо да посети пријатеља и
лови крокодиле на ушћу реке Кип. Упутили смо се тамо следеће
недеље, кренувши у зору његовим старим џипом, са обилним за-
лихама воде, за случај да се кола покваре негде у бушу. Наше одре-
диште је лежало североисточно од Кунунуре, удаљено неколико
сати вожње кроз некартирани буш и било је доступно само током
сушне сезоне. “Тешко да ико осим црних прикана икада иде тамо.”
Док је заобилазио велике пањеве и пало дрвеће на путу, Крис
ми је испричао како је ловио крокодиле са својим другом Тимо-
тијем у ушћима река Кип и Викторија пре него што је добио посао
на грађевинској локацији на реци Орд. “Али у тим проклетим
мангровима поједу те комарци и мушице.” Раније ме је питао да
ли сам, пролазећи кроз Танами срео трагаче за рудом. Био је убе-
ђен да у пустињи има добрих налазишта злата која само чекају да
буду откривена. Схватио сам да је нестрпљив да се спријатељи са
Џубуруом, јер би га старац могао водити кроз пустињу. “Ти црни
друшкани би те можда могли одвести до налазишта,” рекао је.
Испред нас се простирала усамљена долина која је током киш-
ног периода бивала поплављена, а током сушног давала добру
пашу за говеда. На вишем делу ове дивљине налазио се салаш, у-
прављачки центар фарме која је имала величину Белгије или неке
друге мање европске државе. Белци су руководили овим имањем
са великом групом црних сточара окупљених из околних пле-
мена којима је та земља првобитно припадала. Већину фарми у
овом подручју поседовали су земљопоседници који су живели
у Енглеској или доле јужно, у Сиднеју или Мелбурну. Проћи ће
године пре него што дођу овамо да их обиђу, ако уопште икада
дођу. Највећи део Северне Територије је издељен на велика сто-
чарска имања попут овог. У области кроз коју смо пролазили није
било сече дрвећа, али би се повремено упалио буш и ватра би
протутњала преко земље, палећи ниско растиње и претварајући
плодну, али ураслу земљу у пашњаке. Уз речно ушће ка коме смо
се упутили лежао је простор обрастао шумом – био је то удаљени
део имања доступан само током сушног периода. Црни сточари
су тамо одлазили на својим коњима да окупе и прегледају говеда.
Крисовог пријатеља Тимотија смо затекли у послу, качио је
кожу крокодила о колац да се суши. Логор му је био постављен
на извесној удаљености од мангрова, да би избегао комарце и
мушице, али је без обзира на то његова кожа била прекривена
траговима непрестаног чешања. Премазао је кожу слојем блата,
али изгледа да га је то мало штитило од инсеката. Абориџини
су му рекли да истрља тело смрвљеним лишћем неке тамошње
биљке, али чак ни то није могло да отера инсекте који су изгледа
више волели крв белаца него црнаца. Чинило се да мала група
староседелаца која је логоровала у близини, међу великим стена-
ма, има мање мука са инсектима. Међу њима нисмо нашли Џу-
буруа и остало је нејасно да ли га они уопште познају. Стене су
били огромни монолити, изливени у далекој геолошкој прошло-
сти и пружале су одличан заклон домороцима који су збијени
спавали на месту где су се стене спајале са песковитом земљом,
угодно грејани њиховом топлотом. Површина стена је била пре-
кривена рупицама у виду тачкица сложених у групе које су пре-
кривале цео један део стене. Изблиза сам их разгледао надајући
се да ћу разазнати облик човека или неке животиње. Урези су
изгледали веома стари и судећи по траговима ерозије на стени
мора да су тамо били већ еонима. Упитао сам Криса да ли се на
овакве знакове често наилази, али није био сигуран. Он је био
школовани геолог који ми је могао рећи о старости стена и на-
вести геолошке податке, али је показивао мало занимања за ове
рељефе. Неколико пута сам га упитао за њихову старост, али би
увек рекао само: “Они су веома стари.” Међутим, рекао ми је да је
било много других, још упечатљивијих абориџинских знакова на
стенама у области Западна Арнхемска Земља: “Плоча за плочом,
све украшене сликама”. Он и Тимоти су тамо тражили уранијум
почетком педесетих година са још једним усељеником који се звао
Џорџ Слајс, човеком кога су оптуживали да им је украо богатство
када су наишли на издашно налазиште. Како сам касније сазнао,
тражење уранијума је била једина Крисова прилика да употреби
своје стручно знање и вештину. Он је приспео у Аустралију као
избеглица и његова академска звања нису била призната. На гра-
дилишту у долини Орда радио је као физички радник, предрад-
ник у каменолому где се вадио камен за изградњу бране.
Наговорио сам Криса да ме одвезе до стене још неколико пу-
та, толико сам био нестрпљив да сазнам како су настали тачка-
сти рељефи. Крис је био сигуран да је бушење тачкастих ознака
морало бити изведено неким каменом много тврђим од стена –
али ни он ни Тимоти никада нису нашли одговарајући камен у
овој области. Копао сам земљу у подножју стене и нашао један та-
кав камен који је вероватно коришћен за дубљење ознака. Изгле-
дао је различито и био много тврђи од стене. Крис ми је рекао да
се такво камење не може наћи у близини и да је овај сигурно био
ту донесен са реке Викторија која се налази даље на истоку.
Недељама након овога размишљао сам о рељефима на стени,
узбуђен као да сам открио древну Троју. Како сам само желео да је
стари Џубуру са мном, да ми више исприча о тачкастим симболи-
ма на стени. Касније сам открио да су племенски људи начинили
те ознаке хиљадама нараштаја раније, али сам био уверен да је
човек који ме је провео кроз Танами знао напамет целу доморо-
дачку васељену и да ми је могао разјаснити сваку загонетку на
коју бих набасао.

Одломак из аутобиографског списа Дингово легло.
Превела с енглеског Мирјана Петровић.