Пут кроз пустињу

и исцедио из њега неколико капи течности које су склизнуле у
моја сува уста. Тај човек ме је одвукао у јарак који је ископао у
оближњем кориту потока и извукао ђалђи, жабу, коју је извадио
из песка. Стиснуо је жабљи стомак и вода из њега је поцурела
у моја уста. Брадати човек је промрмљао неке речи, али нисам
могао рећи да ли је требало да ми помогну да се опоравим или су
биле некаква ритуална басма за жабу. Прошло је неколико дана
пре него што сам опет могао да ходам, осећајући се несигурно на
ногама. Домородац је пронашао моју камилу; у пртљагу је још
увек био мали суд са водом и нешто хране. Човек готово и није
говорио, осим што би повремено промрмљао реч или две, за које
сам мислио да би могле бити део неке племенске песме. Сумњао
сам да зна енглески, а он мора да је био свестан тога да би речи
свог језика само узалуд трошио на мене. Када је довео камилу по-
казао ми је и дао ми да пробам један слани грм: “јирија” – поно-
вио је ту реч, сваки пут правећи покрет који је указивао на бол у
стомаку. Нисам могао да будем сигуран да ли је та реч означавала
име сланог грма или бол, али сам разумео да се пре неколико дана
моја камила разболела зато што се хранила тим сланим грмовима.
Све до тог времена моје знање о аустралијској дивљини је по-
тицало углавном из књига, а све су их написали бели људи. У
очима вековних становника ове земље, Абориџина, моје незнање
ме је чинило потпуно неспремним за опстанак у бушу. Стари
човек ми је нежно говорио, као што би говорио детету које треба
много да учи и често је понављао реч “џубуру”. Питао сам се да
ли се та реч односи на густиш спинифекса мало удаљен од нас,
или на голуба кога смо видели како тумара око њега, али сам ко-
начно разумео да то треба да буде човеково име. Отада сам свог
пратиоца звао Џубуру, првом речју његовог језика коју сам раз-
умео. После неколико дана старац ми је показао мало зрно семена,
тврдо као камен и суво, којим се хранио онај голуб те сам схватио
да без воде ниједна душа не може да преживи на тако сувој храни.
Џубуру је некада живео у насељу северно од Танамија. Имао
је младу жену из племена која је, према обичају, требало да брине
о њему. У традиционалном староседелачком друштву старија
особа се често везује за млађег партнера како би имала некога ко
ће бринути о њој. Међутим, како је живела у насељу, младу жену
је завео неки бели радник. Ожалошћен због губитка свог пара,
Џубуру ју је непрестано пратио, што је сметало белом човеку,
тако да су Џубуруа често слали на југ, у Алис Спрингс, где су га
оптуживали за пијанство или неприлично понашање и држали
неко време у затвору. Међутим, чим би га ослободили, старац би
се упутио на север преко Танамија, назад својој жени, и на једном
таквом путовању је наишао на мене. Можда би требало да будем
захвалан неправедном аустралијском казненом систему за то што
сам преживео. Касније сам сазнао да Абориџин може, гледајући
у отиске стопа, да утврди да ли је путник бео или црн. Људи из
племена могу да читају трагове као фотографије. Често могу да
препознају појединца, да кажу да ли та особа познаје буш, да ли
је исцрпљена или болесна, и колико дуго има изгледа да поживи
у пустињи. “Странци не оду предалеко”, рекао ми је Џубуру, или
сам нагађао да ми то говори када сам га видео како посматра моје
трагове. Тада сам схватио да је скренуо са свог пута како би про-
верио да ли сам добро.
Нисам знао колико дубоко сам зашао у пустињу. Мој прати-
лац је то осетио те ми је у песку нацртао неку врсту мапе којом
је скицирао племенску област валбири. Преко ње је повукао тач-
касту линију која је означавала габи, изворе дуж митског пута
којим је један од његових предака, Малиги, Човек Динго, путо-
вао од средишње Аустралије до мора далеко на северу. То је би-
ло у време највеће суше коју је земља доживела, и он је ишао
тражећи мабан, чаробну морску шкољку помоћу које ће напра-
вити кишу. Сада смо се улогорили близу једног виђиргија, дрвета
са свенулим листовима и мој пратилац је певушио песму у којој
се понавља назив тог дрвета. Као да је та молба уродила плодом,
листови виђиргија су поново оживели и поветарац је почео да
струји кроз крошњу. Те ноћи сам заспао слушајући речи песме,
осећајући се као неко ко је управо научио магију која може да о-
зелени пустињу. Можда је то био само сан, али сам се обрео у
удаљеној сеоској заједници где снови попут овога, преношени ус-
меном традицијом, припремају за живот. Они вас чине свесним
да људи који су нараштајима живели у бушу – и од буша – имају
посебна умећа и осећања за своје окружење које никакав дошљак
са стране никада не може стећи.
Своју прву књигу сам прочитао тек са осамнаест година, али
сам веровао да нисам много пропустио. У забаченом српском селу
где сам одрастао људи су одгајани на усменој традицији, а приче
су се преносиле с колена на колено. Много тога што се у Србији
догодило у Средњем веку, и касније током турске окупације, пре-
точено је у епске песме. Док сте расли, учили сте их напамет од
својих рођака. Све што је неко требало да зна о историји, људском
понашању, добру и злу, начинима обраде земље и гајењу биљака;
све се могло наћи у тим песмама. Те песме су забележиле ратове,
природне недаће, проласке комета, кугу и друштвене преокрете,
тако да су на неки начин постале неисписана енциклопедија, коју
је свако мање више знао напамет. Четрдесетих година, када сам
одрāстао, усмено образовање, мада је било у опадању, у многим
селима је опстајало упоредо са савременим методима.
Моја мајка Даринка је била неписмена, али је била изванредна
ткаља. Од лана који је сама гајила ткала је најфиније покриваче
и платно којим је облачила целу породицу. Мада је једва умела
да броји, вешто је преплитала нити основе и потке у сложене по-
ретке како би произвела најнеобичније шаре, а док је ткала увек
је певушила по неку стару песму која је управљала тим посебним
делом њеног посла.