Пут кроз пустињу

даљим певањем, нарасти у кишне облаке. Следећег дана смо
остали у сенци, добрим делом затрпани у песак, као две жабе
у хибернацији. Поподне је поветарац донео облак, а са њим је
дошла и кишица – довољна да делимично испуни рупу коју смо
ископали близу стене.
Чим смо се напили, Џубуру је кренуо даље, дајући ми знак да
пођем за њим, како би и динго могао да дође да пије. Према тој
животињи се односио са таквим поштовањем да сам мислио да
је би тај динго чак могао бити лично његов митски предак. Даље
на стази смо срели другог рођака, била је то ниари, бодљикави
гуштер дуг тек неколико сантиметара, који се хранио само мра-
вима. Она се креће споро као пуж и веома ретко пије воду. Ниари
је некада била супруга Динго Човека, Малигија, која је у митска
времена чекала мужа да се врати са обале Кимберлија и донесе
кишу, али се, исцрпљена дугом жеђу, претворила у гмизавца. Пре
него што је променила облик родила је дете – Џубуруа, спини-
фекс голуба кога смо видели на почетку пута. Голуб Џубуру нас
је пратио дуж пута и гугутао нам рано јутром да би се пробудили
и ишли даље док је ваздух још свеж. Тек тад сам схватио да сам
се своме пратиоцу обраћао именом његовог митског рођака, али
чинило се да је он био веома задовољан тим именом.
Мора да су нам били потребни месеци да би прешли Танами.
Нисам имао јасну представу о времену, али до тренутка када смо
изашли из пустиње у свом речнику имао сам имена племенских
предака, места по којима су се они кретали, називе биљака, живо-
тиња, алатки и много чега другог што је наше путовање учинило
могућим. Покушао сам да се присетим сваке од тих абориџинских
речи и начина на који их је мој сапутник изговарао.
Коначно сам стигао до реке Орд и срео се са својим старим
пријатељем Славком кога нисам видео откако смо напустили Ју-
гославију. Славко ме је одвео шефу који ми је понудио физички
посао на градилишту. Раднички логор у који сам ступио био је
дигнут у девичанском бушу у нижем делу долине реке Орд, и
звао се Кунунура, што је била изведеница из племенске речи ко-
ја значи “место воде”. Једно холандско грађевинско предузеће је
склопило уговор са аустралијском владом да направи велику
брану и претвори плодни буш у поља памука, искључиво за бел-
це. Градитељи су се утркивали са временом да заврше прву фазу
градитељког пројекта пре него што стигну монсуни и поплаве
навећи део долине. Место се налазило хиљаду километара далеко
од било ког великог града, на блатној заравни која је током доба
монсуна месецима остајала неприступачна.
Орд је велика и дивља аустралијска река чија се снага једва
помиње у географским приручницима. Са ивице Танами пусти-
ње, од децембра до маја тече ка северу. Током монсунских месеци
прикупља воду са заравни Кимберли где огољени пешчари и
стеновито тло дају савршену сливну површ за њен силовити ток
у правцу залива Јозефа Бонапарте на Тиморском мору. Током
кишног дела године долина реке Орд постаје поплављена рав-
ница, али када се вода повуче у меандре речног корита, она за
собом оставља низове билабонга. Током сушног дела године они
постају места на којима се окупљају јата птица и дивље животиње.
Река скоро нестаје током сушне сезоне, осим већих бара у којима
живе рибе, корњаче и ретке врсте слатководних крокодила. Сваки
билабонг и бара су као мали велеград од кога зависи живот много
шире области. Долине, брда и масивне стене од пешчара су каме-
нита уточишта дивљим животињама, као и многим покољењима
абориџинских племена. Брда имају чудне облике, који подсећају
на пејзаже из библијских времена. Европска историја учи да су
се људи најпре населили у плодним долинама река Нил и Еуфрат.
Сада сматрам да су аустралијски Абориџини морали настати у
долини Орда, али много раније – толико много раније да су им
љубоморни хришћани тешко признавали да припадају људској
породици.
Људи непрестано сањају о коришћењу природе и беле аустра-
лијске власти су мислиле да је долина Орда, налик долинама
Нила или Еуфрата, зрела за насељавање. Они су намерили да на
земљу коју су претходно одузели домородачким племенима до-
веду нове насељенике из избегличих логора у Европи. У еуфорији
око насељавања нових фармера нико се није запитао да ли је та
земља погодна за пољопривреду нити је посветио иједну мисао
еколошкој пропасти коју би такав подухват могао изазвати. По-
четком шездсетих година реч “екологија” је била непозната гради-
тељима људских насеља, а већина белаца није ништа знала ни о
староседелачким племенима која су живела у долини Орда током
2000 покољења, вероватно још од ледених доба.
Још као дете у Трешњевици мрзео сам људе који секу дрвеће
и убијају дивље животиње. Тамо сам написао своју прву песму о
осећањима шуме. Након више деценија почео сам да пишем нову
песму о племенима која су изгубила своју земљу, иако је свака реч
те песме била погрешно написана јер сам једва знао језик своје
нове земље. Људи који су заједно са мном радили на градилиш-
ту готово да нису говорили ништа боље; већина њих били су по-
слератни исељеници из Европе. Мој друг Славко ми је дао један
стари речник и из њега сам преписао енглеске речи на парчиће
папира које сам држао под заштитном кацигом. Ту и тамо бих
скинуо кацигу да обришем зној са чела, погледао речи на папиру,
и потом настављао посао, понављајући те речи у себи.
Главна брана на Орду састојала се од низа огромних бетон-
ских стубова усађених преко речног корита, између којих ће би-
ти постављене колосалне металне вратнице које ће управљати
моћном бујицом Орда. Те вратнице су имале висину вишеспрат-
ница и требало је да буду израђене од металних плоча које ће