Пут кроз пустињу

Сетио сам се мајке тога дана када је мој пратилац Џубуру
нацртао путању свога претка у песку да би ми показао пут пре-
ко пустиње. Али можда није ваљано поредити српску усмену тра-
дицију са усменим наслеђем урођеничких племена Аустралије,
тако неизмерном по величини и времену – и тако савршеном.
Попут мене, и мој пратилац Џубуру је веома мало говорио
енглески, а чак је и прегршт речи коју смо обојица знали губила
значење због нашег лошег изговора. Осећао сам да ми је грло
упаљено и болно током већег дела путовања, а након што сам
прошао кроз тешки опит жеђи изгубио сам смисао за оријентацију
те сам се осећао као избачен у Месечев пејзаж. Изгледало је као да
ни Сунце на небу изнад нас више не прати свој уобичајени пут.
Џубуру је носио копље и вумеру. Дао ми је карупу, кратку ме-
талну шипку закошену с једне стране од које је начињена алатка
за дубљење земље. Била је нарочито погодна за ископавање нал-
гарија, вичети ларви12
, из коренова акација13
, али је метална алатка
одскакала од тврде суве земље, те сам добио штап за копање којег
је мој пратилац направио од вилгалија, младице крвавог дрвета.
Кретали смо се рано ујутру или касно поподне како би избегли
врелину. Џубуру ми је испричао да је у митским временима, када је
његов предак Динго Човек путовао, земља била голи песак. Оста-
вио је трудну жену и надао се да ће се вратити са кишом пре него
што се она породи. Његова митска стаза се није видела на земљи,
али је мој пратилац знао пут, иако се она протезала хиљадама ки-
лометара преко празнине. Свака стена, старо дрво, суво корито
потока или усамљени извор дуж ње имао је неку стару причу коју
је Џубуру оживљавао певањем. Током хладних ноћи закопавали
смо се у песак поред стена како би сачували топлоту, као што је у
митским временима то радио и његов предак Динго Човек. Иако
су ноћи биле хладне, дани су били врло врели те смо покушавали
да што је могуће дуже останемо непокретни. Док смо се у сенци
крили од подневне врелине, приметио сам да мој пратилац избе-
гава да говори и да дише кроз уста. Желео сам да знам зашто, али
он је слегао раменима и рекао да је његов предак тако радио на
свом митском путовању. Тог поподнева смо се укопали у корито
сувог потока. На дну јаруге није било рупе са водом, али је Џубуру
одлучио да се ту улогоримо. Показао ми је набири, речни еукали-
птус, који је растао у близини, са раскошно зеленим лишћем и
младим изданцима. Мој пратилац је отпевао једну стару песму
да одобровољи дрво. Према тој песми, Динго Човек је логоровао
на истом том месту и покушао да копањем дође до воде – и вода
се коначно појавила у рупи коју смо ископали, цурећи полако из
песка. Није је било много, али било је довољно да нам омогући
даље кретање.
После неколико дана Џубуру ме је пробудио у зору, нестрпљив
да кренемо даље. За тренутак ме је његова фигура која се оцртала
на јутарњем светлу подсетила на мог оца који ме је лети будио у
рану зору. Он је то често радио када је желео да пођем с њим у
поље да радимо пре него што наступи дневна врућина, али је овог
јутра журба имала други узрок. Када сам се спотакао идући иза
Џубуруа, болео ме је сваки мишић: поново сам се осећао као да
пратим свог оца – али не у поља. Некако сам замишљао да смо се
упутили у западну Европу, бежећи кроз земље, мада су европске
области изгледале необично суве и потпуно без људи. Гушећи се
од врућине, док је дан постајао све топлији, дошли смо до старог
јарка поред једног мулга дрвета. Џубуру је ушао унутра да очисти
земљу са дна рупе, а онда је својом вумером покушао да раско-
па суву земљу како би начинио места за обојицу. Посматрајући
старца, осећао сам се као да сам постао беспомоћно дете чији оп-
станак зависи од њега који је био у добу када једва може да брине
и за себе. Тада сам се упитао да ли је Џубуруу било важно то што
је моја кожа била иста као кожа људи који су му одузели земљу,
рођаке и жену. Да ли ћу икада моћи да отплатим макар и делић
напора који је уложио бринући се о мени? Отада себи стално
постављам то питање.
У Танамију је сигурно владала дуга суша јер, мада смо дуго
ишли, нисмо нашли воду. Повремено смо у близини сувих корита
ископавали џала, луковице које је Џубуру дробио да би извукао
нешто течности. То је било једино пиће које нас је неко време од-
ржавало у покрету јер је извор до кога смо дошли након неколико
дана био сув. Због дуге суше околно дрвеће је остало без лишћа.
Следећег јутра видели смо малиги, траг усамљеног динга, који
нас је одвео до велике стене. У близини је расла виђирги, дивља
смоква, и мој пратилац је уложио знатан напор да ми објасни да
је тај виђирги потомак много већег дрвећа које је у митска време-
на пружало хлад његовом претку. Динго чији смо траг пратили
је копао у земљи, али нисмо нашли никакав траг воде. Џубуру
је показао како је његов предак гњечио листове виђиргија да би
дошао до оскудног пића и чак ми је показао удубљење у стени у
коме су ти листови били дробљени. Следеће ноћи динго је завијао
у пустињи, и Џубуру се дигао са свога одморишта да би слушао
његове усамљене вапаје. Као одговар митском претку, ударио је
копљем о вумеру и нешто отпевао – завијање је престало.
Тада се потрудио да схватим да ће следећи габи на нашем пу-
ту такође бити сув и да је малиги узнемирен. Два сува габија зна-
чили су дугу етапу на безводној стази, опасну и за човека и за
животињу. Старац је касније те ноћи поново певао, стојећи на ме-
сечини, држећи шкољку за коју сам сада знао да је то мабан, ча-
робна шкољка. Изгребао је унутрашњу површину и раздувао де-
лиће шкољке, а његови треперави покрети су ми показали да ће
честице прашине направити сићушни облак који ће, подстакнут