О настанку речи ‘култура’, култури Лепенског Вира и Винче, зачетку научних знања и непрекидности културе и наука

седам миленијума, прикључило се низу других доказа да је ко-
рен европске цивилизације у Лепенском Виру и Винчи.
Неки кустоси акценат стављају на руднике Винче заборавља-
јући да је главна одлика Винче била земљорадња, да чак тргови-
на бојом цинобер није била основа експанзије Винчанске кул-
туре. Винчанска култура и култура Лепенског Вира се ширила
захваљујући преносу тајног знања о колоДару/каленДару, одно-
сно знању када сејати, а када жњети. Тајна те цикличности изра-
жена је и на јелену са рудника Рудна Глава (јелен је теофанија Ко-
ла јер јелен мења рогове сваке године у исто доба и само добија у
лепоти и њиховој снази).
Ново знање од памтивека прати отпор, цензура и изолација.
Могуће да Лепенски Вир није био станиште људи, већ је било
светилиште, што је била срећна околност да су првобитна знања
могла бити систематизована пре него што су цензурисана и
уништена.22)
У оквиру Међународне научне конференције “На изворишту
културе и науке”:
I. од 14. до 23. септембра организовали смо изложбу “Непреки-
дност уметности Лепенског Вира и Винче” у оквиру које смо
показали оригинале и реплике артефаката Лепенског Вира и
Винче и доказали још једном да се само кроз дуалност Мајке
Земље и Јарила Сунца могу схватити статуе: “Црвенокосе Ве-
нере”, “Божанства из Кличевца”23), јајоликих и риболиких
фигура богиње Морене Лепенског Вира и других артефаката
Лепенског Вира и Винче.
Тај смисао и сами артефакти нису а приори доказ генетског
континуитета Срба односно Руса на овом простору Лепенског
Вира и Винче, али је оно што се назива Тајна руског (петоку-
полног крстообразног) православног храма, заправо приказ
хелиоЦентричног система, највећи и најлепши доказ тог ду-
ховног континуитета.
Изложили смо тако, и научној и широј јавности, доказе о непре-
кидности уметности и културе од Лепенског Вира до Тајне
петокуполног крстообразног православног храма или
просто речено Тајне руског храма, који је и данас највећи, нај-
многобројнији и најлепши доказ најстарије цивилизације Рода
(Аз) првобитног, коју у целом свету називају Винчанска култура.
II. организовали смо округли сто “О прогонима уметника и
научника који су писали и говорили о древности Словена”.
Кроз излагања сведока претходне социјалистичке епохе, из-
нели смо како је знање уништавано, спречавано и како су
прогањани и уништавани они који су говорили, писали па и
сликали о древној словенској историји.

Новинари, неколико информативинх агенција и ТВ са ком-
плетним државним естаблишментом бојкотовали су и
злочиначком ћутњом пропратили ову братску размену миш-
љења и сведочења – како су у претходном веку застрашивали
оне који би макар и помислили да смеју да изнесу чињенице о
древној историји СлоВена.
Та технологија се у Јапану назива “Моку сацу” (убити неког
или нешто – ћутањем: убити научну Конференцију о историји
СлоВена до VI века, као да је није ни било, као да није било
прогањања научника и уметника који су о томе покушали да
говоре у ХХ веку, у време владавине социјалиста).
Да то није баш тако безазлено подсетили смо присутне на
Округлом столу на:

– такозвано “дело слависта”, када су у СССР-у “похапси-
ли дописне чланове Академије наука СССР” јер су се ухапше-
ни академици борили “за очување и самобитност културе,
морала, облика живота, и историјску традицију руског на-
рода” због чега су многи стрељани, неки и са својом децом,
многи депортовани у концентрационе логоре формиране још
у време “вечно живог Лењина”,

– стрељане и похапшене у такозваном “Академском делу”
(Дело академиков, Дело Академии наук).

Ови словенски великомученици су похапшени, а многи и стре-
љани или умрли у логорима, јер су се усудили да тврде да је руска
и словенска историја старија од оне коју предају на совјетским
универзитетима и школама. Сви су рехабилитовани, али и данас
све институције које се баве руском историјом и историјом кул-
туре Словена раде под строгом контролом и страхом који им је
утеран стрељањима и терором.
Због тога језуити и неоинквизитори, који у име Ромејске
Империје (укључујући ту и некакве “Византологе”, иако је реч
“Византија” измишљена као поспрдан израз за селендру Бизант)
застрашују научнике, при чему прикривају технологију застра-
шивања иронијом, сарказмом и демонским хумором, да не би пот-
пали под кривично дело застрашивања, што тужиоци не могу
да схвате, јер језуите владају високим знањем из области психо-
логије, психијатрије и психологије манипулације масама.
Због сагледавања целовитости овог рада подсетићу на неке
закључке Међународне научне Конференције “На изворишту кул-
туре и науке”:

1. Недопустиво је даље пропагирање (у школама, на универ-
зитетима и у средствима јавног информисања – у словенским
земљама и свету) КОЛОНИЈАЛНЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ по којој:
– уче Србе и друге Јужне Словене да су се наши преци досели-
ли на Балкан са Севера у VI и VII веку!
– уче Русе, да су се они у истом том VI и VII веку доселили са
Подунавља/Балкана на данашње просторе града, односно реке
Москве.

2. Предлажемо Министарству културе и информисања Ре-
публике Србије да приступи формирању Српског археолошког
музеја са седиштем у Београду.

3. Предлажемо Скупштини Србије да се супротстави ЛА-
ТИНСКОЈ ОКУПАЦИЈИ која се остварује ПОТИСКИВАЊЕМ НЕ
САМО СРБА И ПРАВОСЛАВНИХ, него пре свега, у ПРВОЈ ФАЗИ
– потискивањем азбуке, коју уобичајено зовемо ЋИРИЛИЦА.

4. Предлажемо Скупштини града Београда и Министарству
културе и информисања Републике Србије да, поштујући не само
погинуле него и тада живе учеснике Првог светског рата, преме-
сте с (Новог) гробља на примерено место у центру Београда:

a. Споменик ОСЛОБОДИОЦИМА у Првом светском рату
поставе на Тргу ослобођења, испред Дома војске, како би се
престало са фалсификатима историје из идеолошких разлога
и/или због политичких компромиса,

b. меморијални споменик “Руске славе” – погинулим Бело-
гардејцима (пошто не постоје више идеолошки основи, због
којих је овај, такође импресиван споменик постављен на Но-
вом гробљу) поставе на платоу поред хотела Москва макар мо-
рали за то да изграде копију тог споменика.
____________________
22) претпоставци да је Лепенски Вир био светилиште, а не станиште,
не иде у прилог или прецизније, противречи вредан рад који су
саставили Бранко М. Арсеновић/монах Галактион и Аљоша Б.
Арсеновић: “Куће Лепенског Вира и – корјени српске баштине”,
с обзиром да је у њиховом раду јасно показана истоветност положаја
и организације кућа Лепенског Вира са организацијом кућа у српској
породичној задрузи.
23) назив “Идол (из Кличевца)” унапред ствара негативан однос савреме-
ног човека према овом непроцењивом артефакту.