Гојко и Евгенија Кузмановић задужбинари тврдих српских манастира и рукописа који не горе

грађевинских радова има свог архитекту који за њега ради го-
динама. Тако и моја фирма ради и не могу му сада тек тако отка-
зати. Било би непословно и блам и за моју фирму и мене лично
јер смо задовољни њим.
А онда нас је храбрио својом причом о бекству преко
аусријске границе, хапшењу, ислеђивању и добијању визе да се
усели у Канаду. И он је почео од нуле, а сада има све. И ми ћемо
добити шансу, само је морамо препознати и реализовати.
– Не треба се бојати никога и ничега, сем Бога. Са људима на
људске начине, а са Богом по црквеним – закључивао је Кузмановић.
– Ако сам на нешто поносан, онда је то што сам, поред свих неспо-
разума са српским самозваним лидерима, остао свој, са Богом у
себи, са својим народом и у својој цркви православној.
Било је насртаја на младог владику када је овде дошао. Наше
кабадахије хтели да они њега воде и наређују му шта ће и како
радити. Стао сам испред њих и телом и делом, а богами и речима:
– Шта насрћете, вукови, на ово јагње? Насрните на мене. Ве-
черас кад се вратимо кућама, нас чекају наше жене и деца. А
ко њега чека? Његова црква и Бог свију нас. Наређујте у својој
кући, а у нашој Мајци Цркви он је домаћин и његов наред се
слуша. И одријешио сам кесу: дао за цркву, дао за манастир, а
они су одријешили само мач-језик и лају и на владику и на мене
ево преко двадесет година. Не марим ја за то. Сви су они овдје
сједјели кад се одлучивало и о цркви и о манастиру и сарађивали,
а онда нас судовима гањали. Опет вам кажем, не марим ја због
тог. Дјела говоре: и њихова и наша.
Секретарица је ушла и рекла да су партнери стигли.
– Послужите их.
Урош и ја се узврпољисмо, колико због осећаја нелагодности
да смо се сувише задржали, још више како ћемо се вратити у
Етобико. Довезла нас је Урошева сестра, али нас не може вра-
тити, а ми не умемо сами да се снађемо јер смо први пут у овом
лавиритнту од Центра, чинило нам се тада. Надали смо се да
ће нас возач господина Кузмановића одбацити до прве станице
подземног воза, а онда умемо на запад и сами. Кад једва пре-
валисамо преко језика да нам да возача да нас одбаци само до
подземне железнице, он се грохотом насмеја.
– Па ја сам тај возач. Овдје бизнисмени немају своје возаче.
Свак вози свој ауто. Нема ту ни државних ни фирминих возила.
Заиста бих вас одвезао, али видите који ме пословни људи чекају.
Ако се одмах не појавим, отићи ће и више неће доћи. У послу се
мора бити одговоран. Искочите овде, одмах иза моје зграде, на
Кинг. Ухватите први трамвај који наиђе и он ће вас одвести до
подземне станице, а онда знате, је л’ те?
Онда смо му лоше књижили овај поступак и добро га успут
изоговарали, а сада се и сами томе смејемо како смо тражили од
биснисмена службено возило да нас врати кући.