Гојко и Евгенија Кузмановић задужбинари тврдих српских манастира и рукописа који не горе

Најавио сам нашу посету владици и већ идуће недеље смо
били у манастиру. Свидели су се владици Урошеви пројекти,
али му није могао дати ни волонтерски да уреди прилаз Влади-
чанском двору без сагласности финансијера и извођача радова.
Тада сам први пут чуо за име Гојка и Евгеније Кузмановић. Од
преосвећеног владике су све оне биране речи о њима које сам
навео на почетку ове приче. Пред нама је позвао господина
Кузмановића и препоручио да нас прими.

Сутрадан смо већ били у фирми брачног пара Кузмановић,
једних од богатијих Срба у Торонту, градитеља и задужбина-
ра великог срца, који су и живописани у свом манастиру. До-
чекао нас је на вратима, огроман, стасит човек, два метра у
висину а метар у раменима, весела лица, са правилним цртама.
При руковању, док се моја шачица, као дечија, губила у њговој
титанској, побојао сам се да ће је спрштити. Понашао се при-
родно, с наглашеном српском срдачношћу, али не без мере и
пословних манира. Одвео нас је до канцеларије његове супруге
Евгеније и представио нас. Смирено је изашла иза свог стола
госпођа Кузмановић и још смиреније и одмереније се поздра-
вила с нама, са манирима љубазне даме, али и срдачне. Вратили
смо се у Гојкову канцеларију. Одмах нас је његова секретарица
послужила соком и кафом што нам је добродошло као део нашег
искуства из Југе. Сели смо укосо, са стране његовог стола, тако да
смо једним погледом могли осмотрити скоро целу канцеларију.
Са зида у прочељу стола гледао нас је портрет доброћудног
старца, испод нахереног посавског шешира, а около, на свим зи-
довима, бројне дипломе и награде. Међу њима је Орден св. Саве
за велику ревност у изградњи Епархије канадске, Златна медаља
краљице Елизабете и две федералне за предузетништво и до-
принос развоју канадске привреде. Док сам читао сва та окачена
документа о успешности овог човека, прену ме његов глас:

– Видите овога шеширџију? Он ме стално мотри. То је мој отац
Крсто. У доношењу сваке важне одлуке учествујемо тројица – и
ту се Гојко прекрсти – Господ, мој Крсто и ја. Само сам њима
двојици поверио своју тајну да бежим преко границе и молио
их: Богу да ме спасе, а оцу да не плаче ако ме у ковчегу врате и
себе да све издржим. Отишао је у собу, закључао се и – плакао.
Позвао ме кроз пола сата, дао ми благослов и обећање да ме ни
живог ни мртвог неће испраћати и сретати са сузама. И данас
памтим његов последњи савет: “Идеш сине у свијет. Бог нека
те благослови, а очев благослов имаш. Увијек смо с Богом. Сем
Њега, никог се не бој. Пази с ким се дружиш. И дрво од корјена
расте. Ко се пулетом роди, магаретом крепа”. И дружио сам се са
добрим, паметним и предузимљивим људима. Моја Евгенија је
прва од њих. С њом сам породицу стекао и све што имамо.
Урош је већ био разастро своје цртеже на његов сто.
– О овоме смо већ одлучили. За уређењу дворишта Владичан-
ског двора пројекат је урађен. Овдје сваки озбиљнији извођач