Гојко и Евгенија Кузмановић задужбинари тврдих српских манастира и рукописа који не горе

ћу пролупати данас или сутра то сад и није важно.
Господин Кузмановић је и даље био онако срдачан, насмејан,
стасит и свеж, само му је она његова валовита коса мало оседела.
Сада нас је понудио вискијем, мало смо попричали и кренули
на ручак, али не мојом малом “тојаотом” него Гојковим великим
мерцедесом. Возио је према језеру, застао пред хотелом Harbour
Castle, притрчали лакеји, отворили нам врата и преузели ауто.
Гојко је ушао у хотел као у своју кућу. Попели смо се на последњи
спрат, с ротирајућом платформом, у ресторан Toula. На излазу
из лифта дочекао нас је шеф сале и спровео за сто.
– Mr. Colins, is my order ready?
– Yes Sir Kuzmanovich. All is ready.
– Thanks Mr. Colins.
Платформа се окретала два сата, пред нашим очима се
смењивале панораме читавог Торонта, хладан виски пијуцкао и
наша конверзација текла лагано, без напора и устезања, било са
чије стране, и без прекида. Стигло је и јело па вино, сада већ уз
пријатељске шале и гласно смејање. И тако спонтано, неусиљено
стигао је и – чек за животно дело. Гојко је извадио чековну
књижицу па перо и дипломатски приупитао:
– О којој цифри смо оно, Срђане, говорили?
Наш заједнички пријатељ је у сличном тону одговорио:
– Као да је то толико битно за господина Кузмановића: пар
цигли више или мање за животно дело нашег пријатеља писца.
И Гојко баш тако и написа колико је било потребно да се
штампа ово моје животно дело.
Супротно њиховом шаљивом тону, захвалио сам се озбиљно
и учтиво, у исто време, наглашавајући да ниједну своју књигу
нисам са већом љубављу и амбицијом радио и посветио јој
деценију живота.
– И она јесте моје животно дело. Утолико сам Вам захвалнији,
господине Кузмановићу, да сте овако џентлеменски и елегантно
омогућили првој српској антологији метафизичког песништва
Од Растка до Растка да живи.
– Нема потребе да се толико захваљујеш, Раде. И ја се радујем
да ову књигу предамо потомству.
Можда ово моје захваљивање данас изгледа патетично али је,
у аутентичној атмосфери ресторана Toula и тројице Срба у њему
на ручку поводом српске књиге, који су поверовали један дру-
гоме и сагласили се, без убеђевања и инаћења, да ова антологија
духовног песништва теба да дође међу Србе и странце који се
баве српском књижевншћу.

Позив пред лет
Први пут се пакујем сам за одлазак у Србију. Супруга је већ тамо,
а деца живе у Европи. Остао сам иза жене не бих ли скупио прет-
плату унапред и нашао спонзоре за часопис који покрећем. За-
право, часопис је покренуо власник једног овдашњег месечника,
поставио ме за уредника, пет месеци рекламирао и будући часо-