Гојко и Евгенија Кузмановић задужбинари тврдих српских манастира и рукописа који не горе

Животно дело

Гојка Кузмановића више нисам срео до смене Милошевићеве
власти Ђинђићевом у Србији. Био сам на једном коктелу у Кон-
зулату Србије и Црне Горе. Тамо сам срео пријатеља кога одавно
нисам видео. Питао ме је да ли и овде пишем и објављујем. По-
жалио сам се да десет година састављам антологију српског ме-
тафизичког песништва. И када сам је сада коначно сатавио, неће
нико да је објави без спонзора. Још ме приупитао колико ми је
стало до те књиге. Као кроз шалу одговорио сам му да ми је ово
животно дело. И више о томе нисмо разговарали.
После 5-6 дана зове ме тај пријатељ и усхићено каже:
– Нашао сам ти спонзора за животно дело!
Смејемо се оба док он не прекиде:
– Озбиљно говорим. Сутра идемо на ручак с њим и добијаш чек.
– Немој да ми приседаш на муку!
– Не приседам ти ни на какву муку него си сам рекао да ти је то
животно дело и ја сам ти нашао донатора. Једино ако ти нећеш.
– Како нећу, човече, кад ми гори под ногама.
– Е онда се спреми и сутра у пола дванаест да будеш код мене.
– Бићу, само ми кажи ко је тај донатор?
– Е, то не може. Он је инсистирао да ти не кажем. Не иде
штампање животног дела без мало изненађења.
– Добро, само ви платите штампање па ћу ја лако преживети
и то изненађење.
Дотерао сам се и мало пре пола дванаест паркирао испред
зграде у којој мој пријатељ Срђан ради.
Не инсистирам више на имену донатора, само тражим
дирекције где да возим.
– Мало је компликовано, али ћемо се снаћи. Изађи са Блура
на Ронценсвил па вози према језеру до Кинга и скрени опет на
југ у ону једносмерну улицу пре Џејмсона и после првог блока
скрени на исток опет једносмерном. То ти је Лакстон и вози до
броја 2. Ту је зграда донатора твог животног дела. А онда нас он
води на ручак у његов омиљени ресторан.
Није ми то било тешко наћи јер Ронценсвилом возим сваки
пут кад идем у књижару “Србика”. Кад смо се зауставили испред
беле вишеспратнице, тако близу мравињака раскрснице Рон-
цесвила, Кинсвеја и Кинга, са сачуваном приватношћу и миром
једносмерне улице, био сам сигуран да сам пред том зградом, а
можда и у њој, био али не знам када и којим поводом. Док сам
умилео на паркинк у хладовини, кврцнуло је:
– Да! Са Урошем! Био сам ту чим сам дошао у Торонто. Нисмо
умели да се вратимо. Код Гојка Кузмановића ме водиш?!
– Значи ово није животно дело! Писац још није пролупао. Тек
следи писање животног дела! – шалио се пријатељ.
– Ма животно или нежевотно, дај да штампамо ову антологију.
Не ради се о мени већ о 55 српских најбољих песника од Растка
Немањића до Растка Петровића. Знаш да ће то бити прва
антологија метафизичког песништва објављена код Срба. Да ли