Гојко и Евгенија Кузмановић задужбинари тврдих српских манастира и рукописа који не горе

пис и његовог уредника, а онда обоје пустио низ воду. Да се не бих
брукао пред четрдесетак аутора из читавог света, одлучио сам да
штампам већ уређен први број. Тако сам, без жеље и сопственог
плана, постао и власник и уредник часописа за књижевност и
уметност, с необичним именом: Људи говоре. За половину трош-
кова штампања могао сам да одвојим од сопствених средстава.
Пријатељи су ми помогли тако што су се сви претплативши уна-
пред на овај часопис. Скромну суму даривао је и један песник. Ча-
сопис ћу штампати у Србији јер је јефтиније па ће некако изаћи
и овај број, лишен ликовности и репродукција у боји. Због свега
тога остало ми је само једно преподне да се спремим за двоме-
сечно одсуство. Авион полеће из Торонта у четири сата, а много
ситних послова у кући морам да завршим и да се спакујем. У том
мом тумарању зазвони телефон:
– Хало! Гојко Кузмановић. Добро је да још несте отпутовали.
Одбио сам вас за спонзорство часописа па ми рекоше да сам
погријешио. Имате чек на мом столу. Кад ћете доћи.
– Хвала вам. Одмах… У четири ми полеће авион… – не могу да
се саберем од изненађења. Не верујем да ми се ово стварно догађа.
– Чекам вас.
– Хвала. Ево долазим.
И појурио сам колима најкраћим путем. Као глас Прови-
ђења одзвањале су у мојим ушима Гојкове речи: “Имате чек на
мом столу”.
Иста она бела зграда, паркинг у хладовини, Гојко осмехнут
на вратима, срдачан поздрав. Отац Крсто мотри и даље са оног
зида, а дипломе, ордени и медаље документују да ово није сан.
– Морао сам вам помоћи кад сам чуо како су се понели према
вама. Бацили вас у ватру па оставили да горите. Е, не да Гојко
да изгори ни српски писац нити и једна српска књига. Знам да
ћете то ви добро урадити. Ево чек па бјежите да не одоцните на
авион.
– Ово није само од људи него и од Бога. Спашавате ме у задњи
час. Изаћи ће наш часопис и блистав и богат… Ставићу имена
Вас и Ваше супруге на прву страницу…
– Нипошто! Не смете нигдје ставити наша имена!
– Па то сви раде! Без вас не би било ни часописа…
– Не, не! Овога пута без наших имена!
И отпоштовао сам жељу задужбинара. Изашла су имена
претплатника, оснивача фонда, оног песника донатора, али не
и Гојка и Евгеније Кузмановић. Одмах сам активирао дизајнера
из Лондона који је већ био урадио дизајн за несуђеног власника
овог часописа па му се није свидео, поверио једној од најбољих
штампарија у Београду да штампа први број. Новца је дотекло
и да допишемо нову рубрику: Прича о уметнику и да часопис
илуструјемо са 11 уметничких репродукција тог сликара, на по-
четку сваке рубрике. Промовисали смо часопис Људи говоре
у августу у Београду и Новом Саду, а у октобру у Торонту. И
постао је хит. Изазвао је бучну полемику међу мондијалистима