О последњем Обреновићу – краљу Александру

Краљица Наталија била је, дакако, потпуно свесна ове
страшне траги-комедије, док је краљ Милан умро у заблуди да
му је Александар рођено дете, или, правилније, Милан је и умро
због тога што је тако мислио о “сину” који је 1903. депеширао по-
граничним стражама: “Ако Милан покуша да пређе у Србију, да
га треба на месту као псето убити”.
Дакле, из свега се види да између назовиродитеља и њина
подметнутог сина није могло бити оне урођене, инстиктивне
и спонтане осећајности која је обична код правих родитеља и
њине рођене деце. Тим се објашњава и она чудна хладнокрвност
којом је краљица Наталија преко главе Александрове бацала
убитачно бомбе на свог супруга, не бојећи се при том да ће и
“сина” озледити. Тамо спада и она страховита коресподенција
између Александра и Наталије, где су се, у отвореним дописним
картама, међусобно трактирали најодвратијим погрдама.
Као што су им етнички односи међусобно били туђи, тако је
и њина међусобна осећајност (спонтаност) била сасвим туђа.
Овде би, можда, имало места и ономе чуду да се један краљ
“заљуби у једну компромитовану жену (гђу. Драгу Машину).
Прве године свог детињства Александар је провео на до-
гледу своје високе матере. Какав је то надзор био и колико је
пажње “мајка” посвећивала не на свог “јединца”, види се најбоље
из историје др Ђока Јовановића, дворског лекара, који је био не-
милостиво збачен када се краљ Милан у земљу повратио и свог
“сина јединца” затекао здравствено сасвим пропалог, пошто је
годинама вршио порок онаније.
А за таква лица кад одрасту, зна се, да су неспособна за
вршење полних сношаја у браку. А кад се он сам о томе лично
био уверио, онда му је била добродошла и порочна удовица
Драга Машинка1
.
Да наведем један детаљ из њеног живота.
Неко време бејах узео стан код г. Петра Зарића, београд-
ског гросисте из Кнез Михаилове улице. Беху њих двоје са
ћеркицом.
Једног дана дође у наш стан гђа. Софија, Петрова жена. Беше
веома снуждена и забринута. На моја питање шта јој је, онда ми
одговори:
– Због мог Петра. Знате, он је позват на дворски бал па сад не
зна шта ће, већ само кука и хуче.
Ја зачуђен рекох:
– Па то је лепо одликовање. Пера има прописно одело, па
зашто да не иде?
– Е, мој г. Стево, он је имао сукоб са краљицом Драгом још
онда кад је била удовица Машин, а она је сад, ето, краљица, па
како да изађе преда њу?
– А какав је то био сукоб? – упитах ја.