О последњем Обреновићу – краљу Александру

била пробирачица у том погледу. Она је чак била срећна што је
умела да задовољи свог дефектног “љубавника”. На тај начин је
Александар Драгу сматрао као једину своју неопходну другари-
цу којом се после и венчао, против воље својих “родитеља”, на-
рочито краљице Наталије која је Александра и Драгу, тако рећи,
свела у брачни кревет. Да, Наталија Кечка има много грешака.
Али су је језуите научиле да индулгенција може опростити
“више грехова но што има песка у мору”…
Ну сад – било како било – Александар се у заједници са Драгом
толико пријатно осећао да се здравствено био потпуно, не само
опоравио, већ и угојио био те је своје послове и као наследни, а
и после као краљ могао савесно и успешно отаљавати. Али, на
жалост, ја сам у срећу и трајност њина режима очајно мало ве-
ровао, особито кад сам се уверио да краљица Драга, не само што
није радила да режим свог супруга краља што више омили и
популарише, већ, напротив, она је свој положај најбезобразније
злоупотребила да се свети онима који су били противници њене
удаје за Александра или који су били пријатељи краља Милана,
кога је она, са својим мужем, из земље изагнала.
Ја сам такође био један од јавних противника њене удаје. И
она ми се љуто осветила, пошто ме је, без знања краља Алексан-
дра, пензионисала и лишила ме мандата краљевског посланика.
Међутим краљ Александар о њеном поступку према мени
није ништа знао. Он је своје благовољење увек према мени
очувао, тако да сам ја рада као виши школски надзорник у обла-
сти нишкој. Приликом једне вечере, оба краља изразила су се о
мом раду, пред више од тридесет гостију, овако: “Када би се само
десет година тако радило, онда би Србија изгледала као прави
земаљски рај.”
Тек после две године мог пензионисања краљ Александар је у
једном манастирском већу случајно дознао каква ми је неправда
учињена те је г. Министу просвете (Жив. Живановићу) наредио
да ми се да потпуно задовољење додавши да “Чутурило мора
добити положај који заслужује. Он је потребан народној про-
свети као и држави”.
Тад сам са повишицом враћен у службу и одликован Орде-
ном св. Саве. Али десетак дана после тога десила се страховита
катастрофа у двору 29. маја 1903. год.

* * *

Предњи чланак, од стр. 75. до 94. а под насловом О последњем
Обреновићу, краљу Александру Обреновићу, представља једну
важну политичку тајну која се, као моја поверљива дискреција,
без мог одобрења пре моје смрти, нипошто не сме објављивати,
усмено разглашавати. Противан поступак био би кажњен.

Нови Сад, 22. децембра 1938.

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Стево Чутурило је рођен 29. јуна 1846. у Дабру у Лици. У свом
селу завршио је основну школу, вишу народну школу и педагошки
курс у Оточцу. Радио као учитељ у Дабру. Завршио нижу реалку,
виши педагошки курс и положио испит учитељске зрелости у
Петрињи. На Педагогијуму у Бечу положио испите педагога 1868.
године. Постаје учитељ Ћесарске Краљевске тривијалке у Оку-
чанима и у Раковици. Постављен за главног наставника у Вишој
народној школи у Оточцу. Полаже посебан испит за предава-
ча грађевинске школе. Године 1870. изабран за члана Земаљског
школског већа за Војну Крајину у Загребу. Постаје управитељ
Грађевинске школе у Карлобагу, па у Оточцу, затим настав-
ник Грђевинске школе у Новој Градишци. Изабран у Оточцу за
народног посланика Српског сабора у Карловцима. Учланио се
у Народну странку Светозара Милетића 1874. Био је дописник
Милетићеве Заставе и Граничара.
Напушта државну службу 1875. и прикључује се Невесињском
устанку. После устанка остаје у Боки Которској као наставник
Поморске школе у Србини. Краљ Никола га позива на Цетиње за
главног школског надзорника Црне Горе и уредника Гласа Црно-
горца. У уводном чланку оштро напада аустроугарску владу 1877.
и Глас Црногорца је обустављен, а уредник отпуштен. Следеће
године посветио се писању Закона о обавезној школи у Црној Гори
и Новог наставног плана и програма, 1879. пише читанке за
први, други и трећи разред за црногорске основне школе, Право-
пис српског језика, Граматику немачког језика и отвара прву
средњу школу у Црној Гори (Реалну гимназију). Реорганизује Ин-
ститут књегиње Марије на Цетињу у петогодишњу школу за
учитељице. Био је лични учитељ књаза Данила.