Грађење и неговање односа ученика према језичком наслеђу у савременој настави

већ речено у овом раду, у причи о десетовековном развоју српског
књижевног језика централно место, недовољно подстицајно за
развијање свести ученика о ширим цивилизацијским и култур-
ним оквирима, још увек у уџбеницима заузимају давно изабрани
подаци.
Венцловићево дело је (барокна) лабудова песма српске редак-
ције црквенословенског језика којим се српскословенска књижев-
ност коначно отела од средњег века за Павла Ивића, 24 а тананом,
контекстуалном језику Венцловићевом и његовом стваралач-
ком раду М. Селимовић посвећује у својој невеликој расправи
последње поглавље, у којем помиње и Његошево поетско хтење,
обогаћени, стилизован, на виши мисаони ниво дигнут народни
језик, различит од језика народне поезије, оспособљен за медита-
цију, за садржајан симбол, за универзални смисао. 25
Током разговора о садржају расправе М. Селимовића
Ученици су потом спремни да језичку ситуацију у 19. в. сместе у
културноисторијски, политички и цивилизацијски контекст, да
уоче континуитет књижевних језика и дођу до недвосмислених
закључака о увођењу народног као књижевног, нпр.: Последња ре-
форма српског писма и језика остварена је у 19. веку, у време тра-
јања Српске револуције и епохе романтизма – деценијска борба за
стварање модерне српске државе била је ослонац за борбу на пољу
језика. Истрајавајући у постављању нормативних темеља народ-
ног језика као књижевног, Вук Караџић је реформу писма Саве
Мркаља (1810) почео да усавршава 1818. отварајући путеве развоју
језика током свог даљег рада, богатећи га и славеносрпским ре-
чима, а Ђура Даничић је саставио речник српскословенског језика.
Наши ученици сазнају током средњег образовања и да су
Данте, Петрарка, Шекспир, Сервантес, Рабле, Волтер, Пушкин,
Толстој и Достојевски, Шилер, Гете 26 итд. знамените личности
које су у својим делима обликовале књижевни језик неких европ-
ских народа још од средњег века и ренесансе. Уместо да инфери-
орно верују у давно изабране уџбеничке податке о централном
месту народног језика 19. века у развоју српске књижевности и
књижевног језика, било би добро да будући корифеји глобалног
села сазнају на одговарајући начин и друге чињенице, нпр. да
раме уз раме с делима поменутих бесмртника стоји у српском
језику и Венцловићево дело, до пред крај 19. в. недоступно услед
историјских околности.
драма
***
Потреба да се измени приступ изграђивању функционалног зна-
ња ученика жива је и веома снажна – за шири увид у културно-
историјску стварност, те ради неговања језичке културе и ства-
рања осећаја за дух савременог књижевног језика, нужно је, да
парафразирам Вука, сазнавати и бити паметнији од предака, јер
се само прост човек не да с места померити. 27
Да би језичка култура данашњих ученика имала своје упо-
риште у савременој настави српског језика, највредније би било
функционално повезати историјски и савремени животни кон-
текст. Као актери савременог, ученици заједно с наставницима у
томе и те како учествују – градећи знање о променљивој судбини
српског језика и његовом духу који се преплиће с наслеђем не-
сталних епоха, боравишта, царстава, држава, и живи повезујући
историјско богатство са савременим генерацијама.
________________________________________________________________
24
Г. С. Венцловић, Црни биво у срцу, Просвета, Београд, 1966. (Избор,
предговор и редакција М. Павић)
В. и Пројекат Растко http://www.rastko.rs/rastko-hu/umetnost/
knjizevnost/studije/mpavic-venclovic/mpavic-
venclovic.html и Антологија српске књижевности http://www.ask.rs/
ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx
П. Ивић, Српски народ и његов језик, СКЗ, Београд, 1986, 162 – 163
По речима Стојана Новаковића, Венцловићево дело показује „како би
се према староме, српскословенском књижевном језику (да није било
прекида) српски народни књижевни језик развијао“.
http://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/jderetic-knjiz_03_c.html
25
М. Селимовић, За и против Вука, 117–133.
26
У неким верзијама уџбеничке приче о значају реформе писма и језика
у 19. в. помињу се Ј. В. Гете и браћа Грим као личности од ауторитета
које су тада, у свеукупном контексту епохе романтизма, уочиле и
истакле вредност делâ српске народне књижевности. Венцловићево
дело тада није било познато. Али и данас, када је познато, његова
и књижевна дела средњовековних аутора, значајна за континуитет
и богатство српског народног и књижевног језика, најчешће остају
пуки историјски подаци у свести ученика, као, уосталом, и дела и
језик народне књижевности, чији дух савременим генерацијама није
близак, посебно током основног образовања. О методама за анализу и
разумевање таквих дела в. фусноту 17 овог рада.
27
В. Караџић, Оглед српскога буквара, Беч, 1827, стр. 1
http://scc.digital.bkp.nb.rs/document/S-II-0461