Грегоријански глобализам

вјетних празника на старозавјетну религиозну праксу; прво Ва-
скрса као кључног празника у исповиједању хришћанске вјере.
Под утицајем старозавјетне вјерске традиције већина цркава на
Истоку је почела да празнује Васкрс када и старозавјетни Јевреји
своју Пасху - што је у супротности са смислом празника Васкрсе-
ња и жртвом искупљења Спаситеља. Такође, тиме је нарушавано
учење, јединство и смисао саборности Цркве, што је довело до
сукоба унутар Цркве, познатог као “пасхални спор”.
Као и данас, хришћани су празновали Васкрсење Спаситеља
док су старозавјетни Јевреји празновали и вршили предхришћан-
ске старозавјетне обреде, и даље исчекивали долазак Месије, не
признајући Господа Исуса Христа за Спаситеља. Због супротног
смисла новозавјетног Откровења и прзновања Васкрса са старо-
завјетном Пасхом, питање “пасхалног спора” се морало решава-
таи на Васељеснком сабору.
Први Васељенски сабор 325. године је сазвао Свети Цар Кон-
стантин Велики и Света апостолска Црква, како због ширења
Аријеве јереси тако и због “пасхалног спора”. Сабор је одлукама
утврдио јединство хришћанске Цркве и новозавјетни смисао
празновање Васкрса. Одлучено је да сви хришћани Васкрс про-
слављају у исто вријеме, а нипошто заједно или прије старозавјет-
не Пасхе.
Заједништво са кривовјернима у богослужењу је забрањива-
но од почетка Цркве, као што свједочи Правило светих апостола
канон седми, који је Први васељенски Сабор усвојио: “Епископ,
свештеник или ђакон, који буде празновао васкрсење Христово
прије прољећне равнодневице и заједно са јудејима, нека буде
свргнут”.
Цар Константин Велики се лично заузео за решавање овог
спора. Послије одржаног Сабора Цар је свим црквама упутио по-
сланицу у којој поред осталог налаже: “Шта може бити љепше и
побожније од тога да сви по једном чину и по одређном пропису
светкују овај празник, који нам дарује наду бесмртности! Пока-
зало се одмах у почетку да није прикладно овај најсветији пра-
зник светковати по обичају Јудеја, који своје руке упрљаше беза-
коњем, па стога као нечисти бише кажњени духовним сљепилом,
а то су и заслужили. Потребно је, дакле, одбацити њихов обичај и
прджавати се праксе која је потвређена као истинита. И тако нека
престане међу вама свака заједница са Јудејима, јер нам је Спаси-
тељ показао други пут који пред собом имамо попут отвореног
поља.” (Сократ Схоларис, Црквена историја, 1,9; Теодорит Кирски,
Црквена историја, 1, 10)
У четвртом вијеку, међутим, Црква је била јединствена, пра-
вославна, а римски патријарх и западна црква била под круном
православног Василевса – Цара у Цариграду, тако да је одредница
“сви хришћани” подразумијевала јединство у православљу, док је
“празновање у исто вријеме” подразумијевало јединство у јули-
јанском календару. Такође, једно је била одлука помазаника бо-
жијег – Цара, који је заштитник вјере и у једномислију са учењем
Цркве, а друго предузимања попа или епископа расколника, или
научника атеистиста који у име науке на ванцрквеним основама
“уређују” и прекрајају црквене каноне и календаре, историју и бу-
дућност.
*
“У складу са одлукама Сабора, монах Дионисије Мали, познава-
лац математике и астрономије, сачинио је Велики индиктион.
Дионисије је схватио да је за тачно израчунавање датума Васкрса
важно пратити Мјесечеве мијене. Утврдио је да сваких 19 година
Мјесечеве мијене падају у исти дан и исти час. Израчунао је и да
Сунчев круг траје 28 година, послије чега година почиње у исти
дан. Кад је помножио број година Мјесечевог круга (19) с бројем
година Сунчевог круга (28) дошао је до броја 532. Тако је доби-
јен Велики индиктион, циклус који се понавља сваке 532 године.
Сада се налазимо у 15. индиктиону који је почео 1941. године.”
Дакле, Сабор је и астроомским промејенама, кретањем Земље,
Сунца и Мјесеца, назначио разлику празновања Васкрса од је-
врејске Пасхе, сматрајући то довољним гарантом, јер ће Сунце
тако излазити и залазити до краја свијета. Васкрс није везан за
одређени датум да не би дошло до могућност да промјеном кален-
дара дође до поклапања са Пасхом. Астрономске промјене које
је Сабор одредио после којих треба славити Васкрс су следеће:
после пролећне равнодневице; после 14. нисана – датума када Је-
вреји славе Пасху; после пуног мјесеца; увијек у недјељу.
Сабор је наложио религиозно раздвајање хришћана од старо-
завјетне јеврејске заједнице због супротног смисла новозавјетног
празника Васкрсења и старозавјетног празновања Пасхе, а не због
прорачуна тачнијег датума Васкрсења, дана и сата Тајне вечере
и Васкрса, то јест усклађивања временске разлике историјиских
догађаја по себи. И када би се због астрономских узрока понекад
дешавало да се поклопе Васкрс и Пасха било је недопустиво да
Васкрс претходи Пасхи.
Православно одређивање датума празновања Васкрса је за-
сновано на редослиједу новозавјетних збивања, суштински по-
везаних са последњим данима земаљског живота Спаситеља, при-
је свега Васкрсењем као испуњењем старозавјетне симболике
Пасхе- изласка из земаљског ропства као предсказања изласка и
ослобађања човјека од ропства смрти. “Непоштовање редослије-
да јеванђелских збивања значи непоштовање њиховог смисла”, а
не самог временског редослиједа догађаја. Зато правило Светих
апостола забрањује прослављање Васкра прије и заједно, него по-
слије старозавјетне Пасхе.
Многисавремени богослови одлуку Првог васељенског сабо-
ра тумаче логиком и доктрином глобализма, поравнања религи-
озних разлика, и ако је она била управо указивање на вјерске ра-
злике и суштину хришћанског вјероисповиједања. Одлуке васе-
љенских Сабора указују на смисао Саборности, на квалитатив-
ни, а не квантитативни смисао саборности, на јединство цркве у
једном Смислу и Предању, а не у једном племену, по племенском
праву, или по демократском праву просте већине. Смисао одлуке
Сабора је религиозно, а не националног раздвајања хришћана и
старозавјетних Јевреја, то јест ради одржања и чувања новоза-
вјетног, а не националног и племенског Предања
Зашто Васкрс морамо славити послије старозавјетне Пасхе, а
нипошто прије или истовремено, шта је смисао саборности и је-
динства цркве, непоновљиво и богонадахнуто тумачи Свети Јо-
ван Златоуст патријарха Цариградски, у Бесједи трећој – “Онима
који посте са Јудејима”:
“То што је Христос одржао пасху са Јеврејима (на Тајној вечери),
није то учин ио да би смо је ми са њима сада славили, него да умје-
сто сјенке уведе истину... пошто је стара Пасха била праобраз оне
која је долазила. Зато немојмо пазити на дане и времена и године,
него свуда Цркву следујмо са тачношћу, изабирајући више од
свега љубав и мир.
Јер ако је, рецимо, Црква и погријешила (о времену), није би-
ло толико успјеха од тачности времена, колико је било зла од
овог одвајања и цијепања. Сада, није ми никаква ствар о времену,
пошто ни Богу није, као што смо показали, него само једно тра-
жим: да у миру и слози све чинимо, да не буде, док ми и сав народ
постимо, и свештеници чине опште молитве за сву васељену,ти
остајеш код куће и пијеш.
Црква не гледа на тачност времена, него, пошто су оци (у Ни-
кеји) одлучили да се раздвојени (око празновања Пасхе) споје за-
једно, и овај су дан одредили, зато је Црква, поштујући свуда са-
гласност и љубећи слогу, прихватила то што је одређено. Јер је
немогуће да ми, или ви или било ко, присвоји овај Господњи Дан.
Немојмо зато да се боримо са сенкама, нити да се препиремо око
узгредних ствари, а у великим стварима себи штетимо. Јер пости-
ти у ово или оно вријеме није зло, али Цркву цијепати и свадљиво
се понашати, и стварати раздоре, и себе стално лишавати Сабора,
неопростиво је и достојно је осуде и многе казне”.