Грегоријански глобализам

“Тропска година, којом су организатори грегоријанске рефор-
ме, мјерили своју нову годину, представља величину условну,
фиктивну, и ако блиску процесима реално доживљаваним на
земљи, тј. равнодневници и солстицију. Напоменимо да је, почев
од времена Птолемаја (2. вијек прије Христа) све до позног сред-
њовјековља, у астрономији као и у гледању на свијет господарио
геоцентрични систем, према коме је непокретна Земља тобоже
центар око кога се врте Сунце и друга небеска тијела.
Појам тропске године, који је у основи грегоријанског кален-
дара, скопчан је са докоперниковском земљоцентричном теори-
јом. Тропска година која има тако 365 дана, 5 часова 48 минута и
46 секунди, јесте вријеме за које Сунце завршава своје умишљено
кретање око земље.
Ипак свима је познато да није Сунце то које се окреће око Зем-
ље, него да се, обрнуто, Земља окреће око Сунца. Зато тропска
године не представља реалан временски период, већ фиктивну
астрономску величину, која се, уосталом, односи на реалне про-
цесе који се збивају на Земљи, као што су смена (климатских)
годишњих доба (прољеће, љето, јесен и зима) и друге природне
појаве на нашој планети.
Што се тиче појма сидеричке године, она се заснива на реалној
величини, једнакој пуном окретању Земље око Сунца. Дужину
сидеричке године чине 365 дана 6 часова 9 минута 9 секунди. За-
снивајући се на тој величини, јулијанска година износи 365 дана
и 6 часова. Неопходно је притом примјетити да би тропска (сун-
чева) година оријентисана на ритмове пре свега у вези за Земљом,
док је сидеричка оријентисана на ритмове у вези са Козмосом у
цјелини. У том смислу грегоријански календар је у својој основи
геоцвнтричан, а јулијански космоцентрпичан,” пише Људмила
Перепјолкина
Али, и поред предности јулијанског календара, православни
не теже доказивању тачности црквеног календара законима и по-
требама времена. Творца подређивати законима творевине је не
само погрешно него и богохулно. Закони времена и космоса не
оријентишу Цркву на њеном путу, зато календарска прецизност
и непрецизност праћења временских мијена за цркву нема битан
значај. За историју Спасења није од пресудне важности да ли
се Сунце окреће око Земље или обрнуто, ко о томе води рачуна
осим научника?
Православни само подсјећају да се Земља окреће у правцу
Истока, ка истоку Другог доласка господњег, Великог суда и Ва-
скрсења. У хришћанству земљоцентричност није последица не-
научности, нити је циљ сама по себи. Земља је средиште васионе
јер се Бог оваплотио на Земљи. Творац је одредио централно тво-
ревине, планету Земљу као срца свемира, земљоцентричност је
последица богоцентричности, као што је историја Оваплоћењем
Спаситеља постала христоцентрична.
“Вријеме земно и судбина људска, два образа највише лудости”,
писао је владика Петар II Његош, али и је у старом Египту мије-
шање природних наука и религиозног култа сматрано одликом
примитвних религија. Стари Египћани или Маје митску сим-
болику календара нису реметили својим познавањем природ-
них наука, цикличног кретања времена и планетарног система,
астрономски најпрецизнијим временским прорачунима који не
заостају за достигнућима савремене астрономије.
Али, древне цивилизације Маја, Астека и Инка од папског
“покрштавања” и покоља није спасила ни савршена астрономија,
као ни друге историјске културе потом, потрте под налетом пап-
ско-протестантске религиозне идеологије и колонијалне војне
силе “бледоликог” европског човјекобога.
Има ли истински образованих људи који сматрају да су гра-
дитељи византијских, архитектонски савршених храмова, имали
отклон од технологије, математике и физике, или да византији-
скоко богословље није разумијевало природу времена? Познато
је и да проналазак сатног механизма није западноевропско до-
стигнуће, већ да се користило знатно раније у источним култу-
рама, не заузимајући, међутим, култно мјесто, као касније у обез-
боженој Европи; гдје је сатни механизам постао покретач и пара-
дигма култа времена – “концепта времена који је замијенио ли-
тургијски образац живота”.
Када је у Европи уведен механички часовник као да је отпоче-
ла нова ера, доба времена. Часовник није само био средство мје-
рења протока времена, већ је постао парадигма нове технолошке
цивилизације. Већ се у 14. вијеку на Западу то изражава поста-
вљањем сатних механизама на црквене торњеве, као симболични
почетак орјентације и религије према времену, то јест служења
времену, а заправо, владавине времена.
Технолошка достигнућа су омугућила све бржу комуникацију,
“скраћивање” времена, коришћење времена, располагање време-
ном – временом као новцем. Религија технолошког еволуциони-
зма нема потребе за вјечним и натприродним. У техницистичкој
“космогонији” важи машинска парадигма, која је замијенила и
магиско-природну. Убрзо се у западноевропској цивилизацији
усталило изједначавање религиозне имагинације са резултатима
растућег техничког развоја. Технологија је постала ново божан-
ство. Од проналаска сатног механизма, преко парне машине, до
технолошког подјармљивања природе и освајања космоса, техно-
логија је постала замјена и за онострано, вјчно, сурогат за човје-
кове духовне потребе, за свијет метафизике и мита.

Васељенски сабор о календару и празновању васкрса

Један од првих покушаја преиначења хришћанског Предања се
догодио у првим вјековима Цркве, покушајем повратка новоза-