Грегоријански глобализам

уједињењу свијета нудили Миланковићев најпрецизнији кален-
дарски прорачун.
Мада је допринос Милутина Миланковића светској науци
признат, као његови прорачуни цикличних климатских промје-
на на Земљи, и теорије ледених доба, али уступати мјесто бого-
слова физичару и космологу, “професору небеске механике”, да
као астрофизичар арбитрира у питањима вјере, покушајем из-
једначавања православног и римокатоличког календара, увође-
њем у оба додатне “тачности”, типичан је примјер југословенског
ванхришћанског интернационализма, идеологије вавилонског
масонског мијешања народа и култура до потпуног стапања и је-
динства у једнобразности.
Југословенски протагонисти новокалендарства у прозелит-
ском подвођењу православних су наводили и економске разлоге
за прихватање грегоријанског календара, указујући да би прела-
ском на грегоријански календар било “избјегнуто прослављање
дуплих празника које наноси огромну штету привреди, што се
више подносити не може”.
Нажалост, и Милутин Миланковић, “као њемачки ђак”, није
био само занесен астрофизиком у негирању црквених и историји-
ских разлога код предлога за увођење новог календара већ и иде-
олошко-политичким програмом. У званични извјештај унесене
су и ове двосмислене Миланковићеве ријечи: Делегате су имале
разне грчке, румунска, српска, а “испосничка лица представљале
су несрећну руску цркву”.
Југословенској делегацији није сметало што је грегоријански
календар увела и бољшевичка власт, али јесте што на то није при-
морала Руску цркву. У Русију односно Совјетском савезу грего-
ријански календар су увели бољшевици, а у Србију односно Кра-
љевну Југославију југословенска влада и Краљ Југославије.
Југословенски екуменизам је кулминирао конкордатом Југо-
славије и Ватикана, који памтимо по Крвавим литијама и убиству
тровањем српског патријарха Варнаве Росића који се супроста-
вио кокордату. Југословенски грађански рат у Другом свјетсом
рату, као и у распаду СФРЈугославије, такође су последица сукоба
идентитетских пројеката, нових етногенеза и историјиских ка-
лендара југословенских нација са историјиским српско-право-
славним предањем.
И данас се у Србији и Црној Гори питање “старог” и “новог” ка-
лендара поставља као питање евроатланских интеграција, као
још једна православна препрека на путу евроамеричком глоба-
лизму. И као осамостаљене државе, југословенске нације про-
мовишу своје квазиисторијиске календаре негирањем своје пра-
вославне прошлости. У школским програмима и на јавним ме-
дијским сервисима се дневно емитују прегледи националних ка-
лендара, учитава новог памћење, супротног “старом”, али не југо-
словенском, већ православном памћењу.

Увођење папског календара у грчку цркву

Јединство православних цркава није нарушено преласком на гр-
горијански календар од папске промјене јулијанског календара
до 1923. године, када је политички наметнути цариградски патри-
јарх Мелетије прихватио папски календар, а потом га наметнуо
Грчкој цркви. О политичко-прозелитском притиску под којим је
грчка црква увела папски календар се мало зна, пропаганда но-
вокалендараца такве чињенице прећуткује, а грчко нонокален-
дарство предочава као препоруку прихватања грегоријанског
календара православним црквама.
“Грк Емануел Метаксакис (1871-1935) у монаштву наречени Ме-
летиос, слободни зидар, а формално православни монах, био је
цариградског патријарха од 1921. до 1923. године, када је покушао
попут папе да првенство части, замијени првенством власти.
“Свети синод Грчке цркве је 9. децембра 1921. свргао Мелетија Ме-
таксакиса због низа сличних прекршаја Канонског права, као и
због проузроковања шизме. Упркос оваквој одлуци Мелетије је
устоличен у трон Цариградских архиепископа 24. јануара 1922.
године, а затим је, под великим политичким притиском, пресуда
о Мелетијевом свргавању повучена 24. септембра исте године.”,
пише свештеник Србољуб Милетић у свом тексту “Мелетиос
(Метаксакис) митрополит, архиепископ, папа и патријарх”
“Убрзо, уз подршку цариградског патријарха Мелетија, на атин-
ску патријаршијску катедру је изабран архимандрит Хризостом
Пападопулос, који је већ 16. априла 1923 године сазвао Архијереј-
ски Сабор, на коме се разматрало о питању промјене календара, и
одлучено да јулијански календар буде “исправљен” путем једно-
ставног пребацивањa за 13 дана унапријед, а да Васкрс и мјесоцо-
слов остану неизмијењени.”
Патријарх Мелетије сазива такозвани “Свеправославни кон-
грас” у Цариграду,од 10. маја до 8. јуна 1923. године који, против-
но црквеним саборским одлукама, доноси одлуку да цариград-
ска патријаршија пређе на други то јест промијени јулијански
црквени календар. “Митрополит Хризостом 24. децембрy исте
године потом сазива Архијерејси Сабор којем предложе “средње”
решење: озваничити грегоријански календар са старoм Пасхали-
јом. Сав je посао обављен у таквој журби, да је већ 20. јануара,1924
године прибавиo константинопољску сагласност. Тако је Свети
Синод Грчке Православне цркве прешао на “новојулијански ка-
лендар“, хибрид између Црквеног и папског календара, по коме се
задржава пасхалија по Црквеном календару, а усваја папски мје-
сецослов за све непокретне празнике.”
У православним земљама “Свеправославни конгрес” је проту-
мачен као напад на вјековно православно литургијско јединство.
Одлука о преласку на папски календар је изазвала незадовољство
православних вјерника, а у Цариграду и уличне немире. Неза-
довољни православни Грци су демолирали патријаршију, а па-
тријарх Мелетије је задобио физичке повреде. После обављеног