Грегоријански глобализам

Зашто не славити васкрс са римокатолицима?

Супростављеност православног и старозавјетног талмудског ту-
мачења Светог писма није већа од супростављености православ-
ног са папским и протестантским тумачењима Библије. Као што
је због дохришћанског заједничког библијског предања староза-
вјетна обредна јеврејска традиција могла у првим вјековима да
утичу на новокрштене црквене заједнице, позивањем на прејем-
ство библијиског предање, тако данас папизам под паролом по-
вратка на “јединство хришћанa” спроводи прозелитизам према
православнима наметањем папског поглаварства, позивањем
на самопрокламовани папски примат кроз погрешна тумачења
одлука Васељенских Сабора.
Дакле, као некада у пасхалном спору, данас, из истих разлога
због спору са папизмом, Васкрс и црквене празнике не славимо
и не треба да славимо са римокатолицима. Некада смо утврђи-
вали календар због покушаја преиначења смисла новозавјетних
празника повратком на старозавјетну праксу, а данас своју пас-
халију бранимо због папског преиначења хришћанског Предања.
Некада су поједине православне цркаве празновањем Васкрса са
старозавјетном Пасхом кршиле канон и смисао хришћанске вјере
и празника, а данас православне цркве које су прешле на папски
календар нарушавају праовосалвну саборност, прихватају јерес
папске прелести и уједно крше одлуке Васељенских сабора о пра-
зновању Васкрса. Наиме, само у периоду од 1851. до 1951. године
следбеници гргоријанског календара су кршили каноне Никеј-
ског сабора петнаест пута, тј.празновали су Васкрс 15 пута прије
јеврејске пасхе,и не само једном заједно са њима. Зато се одлука
Васељенског Сабора о празновању Васкрса односи и на папско
кршење канона календара, којим су прекршене управо одлуке
Првог васељенског сабора о празновању Васкрса.
“Одступајући од православне пасхалије по којој Васкрс може
да падне у периоду од 22. марта до 25. априла по јулијанском ка-
лендару (између 4. априла и 8. маја по новом календару), Римоко-
толичка црква Васкрса слави у прву недјељу послије првог уштапа
иза прољећне равнодневице. Тако се догађа да прослава Васкрса
католика буде прије или се поклопи са јеврејском Песахом.
Римокатолици су одступили од израчунавања датума Васкрса
утврђеног на Првом васељенском сабору, јер је папа Гргур XIII
реформом календара фиксирао пролећну равнодневицу на 21.
март, када је падала у вријеме Никејског сабора. О томе је издата
и папска була “Inter gravissimas” чији је циљ био да врати равнод-
невицу на мјесто од којег је одступила десет дана. Али, Сунце и
Мјесец су у сталном покрету, немогуће је неком методом фикси-
рати равнодневицу, јер се тај датум за један дан помјера сваких 128
година, а мијене Мјесеца за један дан сваких 310 година.” (Пешић)
Дакле, препреку старозавјетном, а касније папском новме-
сијанизму и екуменизму, као и револуционарној идеологији јед-
накости, не представљају други древни календари, већ црквени
и царски јулијански календар, као двијехиљадугодишња икона
православног Предања, свједок хришћанског црквеног и царског
права и Предања, али и прелести папског раскола и отпадништва.
Од Првог васељенског Сабора и решавања “пасхалног спора”,
до папске промјене јулијанског календара 1582. године, преко ца-
риградског такозваног Свеправославног конгреса 1922. године, и
потом преласка појединих православних цркава на папски кален-
дар, до данас, питање црквеног календара нам указује на кључна
вјерска питања и односе, практичне примјере поштовање и непо-
штовање Предања.

Поменик
Календар у Цркви не служи првенствено мјерењу времена, већ
има виши и други смисао; предмет му није вријеме, већ историја,
ни прошло, ни будуће, већ завјетно и долазеће. Као што црквена
историја није само повијест о прошлом, већ предање непрола-
зног и вјечно садашњег, црквени календар није подсјетник, већ
поменик, по којем се врше подушја светитима, и прецима уопште.
Наиме, календар је јединствен канонизовани поменик, канони-
зована историја, историјска читуља, који нас упућује литургиј-
ском односу предака и потомака.
Претхришћански култ мртвих није био култ смрти, већ култ
предака, израз потребе за духовним односом живих потомака са
почившим прецима, што је и смисао литургијске саборности, са-
бирање у Богу живоме свих покољења прије и после Христа. Као
што је писао Николај Фјодоров: “Црква није световна земаљска
институција да брише из свог списка преминуле, она подстиче
своје чланове да се сјећају отаца и предака, не ограничавајући се
на било какве степене”
Религиозно једнокалендарство са кривовјернима значи изјед-
начавање православног поменика светаца са помеником мисио-
нара папског прозелитизма. Новокалендарско нивелисање и сво-
јеврсно духовно вавилонско мијешање, релативизовање и одри-
цање историјиског пута и дјела предака. Kада је Српска црква
крајем прошлога вијека у православни календар уписивала му-
ченике јасеновачког геноцида, папа је затим у римокатолички
календар уврстио као “блаженога” вјерског идеолога јасеновач-
ког геноцида у Другом свјетском рату. Дакле, поравнањем пра-
вославног и папског календара изједначили бисмо дјела и пут
праведника са странпутицама и недјелима неправедника, пра-
вославне светитеље и мученике присајединили отпадницима и
противницима Цркве, од којих су страдали хришћани, од прве
Цркве до данас, од крсташких ратова, до Јасеновца.
Изједначавање наше и њихове историје, православне и пап-
ско-протестантске прошлости, представља гријех према Богу и
прецима, завјету предака и будућности потомака. Утврдили бис-
мо тако злочинце у злочину и грешнике у непокајивости, на вјеч-
ну погибељ грешника, али и праведника, које бисмо заробили за-
једницом духовног слепила, а потомству ускратили слободу ду-
ховног и историјског избора, православног предања и покајања.

Литература:
1. Патријарх српски Павле – “Став Српск православне цркве
према старом и новом календару” ;
Београ 2002.године; Издавачки фонд Архиепископије београд
ско-карловачке.
2. Протојереј професор др. Радомир Поповић - “Календарско
питање” – Београд 2013.године;
Издавач: Висока школа-Академије СПЦ за уметност и конзер
вацију
3. Александар Калимирос - “Против лажног јединства” – Свето
савска књижевна заједница 1990.године.
4. Протојереј – ставрофор Србољуб Милетић – “Мелетиос (Ме
таксакис) митрополит, архиепископ, папа и патријарх”; Свето
савље